Недеља

Страна 12

Број 3 и 4.

других кола одскочи Бартек као опарен и викну. — Војтек! У помоћ! У отвореним колима одмах до прозора седео је један црни гуркос, а очи му се беле као у страшила. Мора бити да је био рањен, јер му је лице било искривљено, — Но, шта је'? запита Војтек. — То је авет, а не војник, Бзже ме прости... — Погледај му само зубе ? — Нека га... Али нећу да га гледам! Бартек занеми за час, али се убрзо присети да упита за нешто. — Војтек! — Шта је? — Зар му не би што пзмогло, кад бих бацио крст на њега? — Безверници немају појма о Богу. Дат је знак за улазак у воз. Након неколико тренутака воз пође. Кад се смрче, Бартек гледаше пред собом само арапску главу туркосову и његове страшно беле очи. Према осећајима, који су у тај мах тога погњебинскогаратника обузимали, не би нико могао прорећи онаква дгла, какво је он позније починио. IV. Учешће у главној битци код Гравелота уверило је Бартека у почетку само о томе, да се у борби може зијати, али да се нема шта радити, јер су у први мах његовоме пуку командовали „к' нози" и да тако стоји у некоме винограду. У даљини грмели су топови, а у близини јурила је коњица с таквом тутњавом, да се чисто и сама земља тресла. Час сузасветлила копља, а час кирасирске сабље. (Наставиће се) ■у чу ВАН КПЛОСЕКА Н. Мопотов — Из васпитачввог бележника II. Дневник Сергија За...вског. 13. октобра. Управа се узмувала и избудила. Наставници и васпитачи умил>авају се пред нама на све

могуће начине. Столови су застрти белим чаршавима и место обичних сплачина дадоше нам нешто слично чорби, што може да се једе без велике одвратности. То су несумњиви предзнаци начега нарочитог. Очевидно је, да се очекује посета неке високе личности. И заиста, по целоме заводу разнесе се глас да је у град приспело његово превасходство Н. Н., који је некада учио у овоме заводу, а сада заузима видно место поред самога трона. Директор нам је надугачко објаснио необичну важност ове посете. Нескладно, некаквим сувим и рапавим на гласком, трудио се директор да нам улије, како смо ми ученици дужни да свима средствима па чак и изразом лица и својим држањем покажемо високом посетиоцу своје усхићење и срећу, што имамо част да вадимо његову високу особу. Пажљиво сам саслушао безражложан и разбацан говор директоров; добро сам посматрао његову глупу физономију и нехотично сам помислио: „Та зар ово није надувени певац са кокошињим мозгом, овај шпански краљ Папришчнн обучен у ђенералски мундир, а позван да руководи овако озбиљним, важним и врло много одговорним послом, као што је васпитањо омладине? Нашто ће му његов сићушан формализам, грубост, бестактичност и педантска пристрасност према сколастичком канцеларизму? У оваквим тренутцима он не само да је недо стојан да управља и васпитним заводом него чак не би био способан ни за управника кавог манастира Искрено да признам, не бих се смео усудити, да га поставим ни за поштара у неком граду у провинцији. А међутим само посматрајте га како се прави важан, како смешно и непрестано игра улогу китајског мандарина! Али и то само до тада траје, док преда њ' не дође такав исти мандарин по суштини само са три ките т. ј. виши рангам. Тада сва величина ћуранова ишчезне моментано. Сав се сјежи, смави се и згрчи се као покисла кокошка. Ништа лепше не доликује нашем управитељу од изреке: „ ТГред лакејом горд господин, пред гордим господином лакеј." А његови потчињени шпијуни и помоћници које је умни упранитељ скупио с брда с дола? — То су такви застарци, тако карактеристични типови и беспримерни екземплари, за чије би описивање требало генијално перо Гогољево или Шчедриново. По повратку са ручка у салу за одмор од-