Недеља

Број 3 и 4.

Страна 11

него би сви проминули крај моста, који води за Келн, и други возови су се мало одмарали. Бартек са друговима обилазио је и посматрао рањенике. Неки л.еже у затвореним, а неки, у оскудици затворених, у отвореним вагонима. Ови последњи могу се добро видети. На први поглед неста све Бартекове храбрости. — Војтек оди овамо! виче он престрављен. Погледај само, како су их Французи осакатили ! И доиста је имало шта да се види. Лица бледа, испијена, нека од барута поцрнела или окрвављена и од болова искривљена. На радосне усклике одговарају они — јечањем. Неки од њих проклиње рат, грди Французе и Немце. Сухе и поцрнеле усне једнако траже воде, а очи вире из главе као из неке дупље. Овде онде међу рањеницима види се и лице понеког самртника. Једном се види само модар колут око очију, а друг. ме је све лице искривљено, конвулзивно се трза, гледа укочено и цвокоће зубима. Бартек гледа сад први пут крваве плодове рата. У његовој лобањч настаје опет хаос; поводи се као пијан и иде отворених уста. Са свих страна га МЈшају. Један жандарм га удари лактом у слабину. Потражи очпма Војтека и довикну му: — Војтек, шта је ово за Бога милостивога? — Тако ћеш и ти проћи. — Боже мој, како се то убијају људи. Кад сељак сељака убије, онда бар дођу жандарми, вежу га и отерају у апсану. — А сад је најбољи онај, који највише људи убије, будало једна. Ти си јамачно држао, да ћеш као и за време вежбања пуцати ћорцима и не на људе него на мете. Ту се очевидно видела разлика између теорије и праксе. Наш Бартек био је несумњиво војник. Био је и на вежбањима и на ман врима; а знао је и то, дајерату циљ узајамно убијање. Али кад је сад видео крв и рањенике, те јаде ратне, онда му се тако смучило, да се једва на ногама држао. Понова је почео да поштује Французе. Та пошта се умањ тт ла тек онда кад су

стигли у Келн. На железничкој станици спазили су Французе — заробљенике. Њих је опколила маса света и војника, "који су их с поносом, али без мржње посматрали. Бартек се прогурао лактовима кроз гомилу и посматрао је заробљенике. То беше једна гомила малених, прљавих, нзгладнелих француских пешака у поцепаним шињелима Стрпали их у вагоне као сардине. Многи пружају руку за оно мало понуда, што им понеки душевнији човек пружа, у колико га стража не спречава у томе. Према ономе, што је Бартек од Војтека чуо, он је о Французима имао сасвим друкчу представу. Ионова се охрабри. Осврте се, да ли је Војтек где у близини и овај доиста беше ту до њега. — Шта си то оно говорио? запита Бартек. Па оно су све сами богаљи. Ако ударим само ј дн:га од њих, четворица ће пасти од мога ударца. — Мора бити да су се изметнули, одговори Војтек, који се такође разочарао. — На коме то језику блебећу? — Разуме се, да не говоре пољски. Бартек умирен том појавом прође дуж вагона. — То су страшне пропалице! рече он, гледајући како. пролази в јз са заробљеницима. У позаднијим вагонима били су зуави. Е, ти су већ уливали решпект Бартеку. Како су они с^дели у затвореним колима, то се није могло утврдити, да ли је сваки од њих два или три пута јачи од обичнога човека, али су им се кроз прозор виделе дуге браде и морцијална, озбиљна лица. Стари војници — пуни озбиљности и оштра погледа. Бартекова храброст опет хтеде да ишч=зне. — Ови су страшнији ! рече тихо, као да се бојао да га ко не чује. — Али још ниси видео оне, што се нису дали заробити! рече Војтек. — Али ћеш их ипак оидети ! Пошто су се довољно нагледали зуава они наставише пут. Одмах код