Недеља

Страна 10.

ква са шиљатим звоником, а види се и по неки фабрички димњак. Само изгледа, да је овде све стешњено. Нема широких иоља, ни ливада. Али у место тога гамиже свет. Села п градови учестали, па чисто играју пред очима. Воз не стаје нигде, него пролази крај читаве поворке омањих села. Нешто се морало догодити, јер се на све стране ваде гомиле света. Сунце се полако диже иза висова, те многи почињу да читају на глас јутрењу молитву. На њих се угледају и други. Први сунчани зраци падаји на побожна и озбиљна сељачка лица. У тај мах воз стаде на некој од главнијих станица. Одмах га опколи гомила света. Стигле су прве вгсти с бојишта: Победа, победа! Тек пре неколико тренутака дошао је о томе телеграфски извештај. Сви су очекивали пораз, али како су пријатно изненађени кад је дош а супротна вест. Радост поста безгранична. ЈЂуди сг полуодевени устали из постеље и изашли из своје куће на улицу. Са понекога дома вије се застава, а сви држе у руци мараме и машу њима. У железничка кола се уносе: пиво, дуван и цигаре. Одушевљење је неописано, сва се лица сјаје од радости. Песма „Вахт ам Рајн!" пролама ваздух. Неки плачу, а неки се грле. Наш Фриц, веле неки, у главу је утукао непријатеља. Заробио је топове и заставе. — Плгменитом дарежљивошћу гомила света даје војницима све, чиме год располаже. Раскр^више се и обнадеждише се и ратници, те стадоше и они да певају. Вагони чисто дрхте од силних мушких гласова и скупљена гомила с чуђењем слуша речи неке неразумљиве песме. — Браћо! Не губимо наду ! довикују Погњебинци један другоме. — То су Пољаци! Пољаци! почеше викати неки из гомиле и гомила прихвати ту реч с пуно радости. Наста причање и припричавање анегдота о јунаштву тих пољских пукова. Бартек онако отечених образа, плавих бркова и избуљених очију, изгледа страшан. Сви га посматрајукаоретку зверку. Ево какве силне браниоце има немачки

народ ! Ти ће показати Французима ко су 1 — Немци. Бартек се задовољно смеши, јер и он је срећан, што су Французи бијени. Бар сад не могу у Погњебин, и неће ни Магду напастовати, нити му њиве ни ливаде отети. Смеши се, ама образи му бриде и боле те му се лице с часа на час искривљује. У таквоме тренутку је страшан. Али зато ипак има незајажљив апетит. Кобасице и пиво у једноме гутљају промичу кроз његова уста као у бескрајно ждрело. Дају му цигаре и пара и он прима све то. — Ови Немчићи изгледа да су некн добар народ! рече Бартек Војтеку, па онда додаде: Влдиш ли где избише Французе. Војтек, као скептик, помрачи мало радост Бартекову кад одговори пророчким гласом као Касандра: — Французи увек допуштају да у првој битци буду тучени, али кад после почну, онда све сева... Војтек није ни слутио, да његово мишљење дели јача половина Европе, а још мање јг знао то, да се сви они заједно — варају. Воз настави пут. Доклггодје око допсрало сви су домови били искићени заставама. Са свих страна Немачке гомилају се трупе, да би се појачали редови браће, која већ побеђују. Сви возови су окићенл згленилом. Улани мећу на копља венце, које им уз пут поклањају. ' Међу уланима је већина Пољака. С часа на час чује се где из воза у воз дов кују једни другима: „Децо! Како сте и куда то идемо бзжјом помоћу?' 1 Кадшто допре до ушију Бартекових и његових другова нека позната пољска песма, коју певају људи у возу, што јг проминуо другим колосеком. Бартек и другови му прнхвате ту песму и наставе певати. У оној истој мери, колико су били тужни кад су оставили Погњебин, у тој истој мери су сад одушевљени и храбри. Ал I први воз рањеника, кој.и је долазио из Француске, помутио је То задовољство. Стао је у Дајцу и ту је пздуже стојао, пропуштајући возове, који Хитају на бојно поље. Пре