Недеља

Број 3 и 4.

Страна 9.

БВРТЕК ПОБЕДИЛНЦ НОВЕЛА ^енри^а Сенкијевића (наставак) Бартека највише занима питање: шта је он тако много натрунио Французима, те да сад и он и његови Погњебинци морају, да се крпају и ломе од немила до недрага и да најпосле погубе сви своје драгоцене главе ? — Шта ли сад ради Магда? Хоће ли умети да се одбрани од обесних Француза'? питао се неколико пута и свакад је друкчији одговор давао себи. Бартек се одједном трже као иза сна, стиште песницу и поче да прети. Та се претња тицала Француза. У тај мах у његовој души беху се спојили и смешали страх и мржња. Дошао беше до уверења да нема никаквога другога пута, него да се мора напред у одбрану земље. У тај мах угаси се и последњи зрачак небесне светлости. Железничка кола силазећи неком низбрдицом стадоше се јако трести. Због тога је Бартек ударао час шлемом, час пушком о оне до себе. Протекоше сат два; локомотива расипаше око себе хиљаде варница, које се као златне гује и потези изукрштаваху у помрчини. Бартек не могаше дуго да заспи. Као оне варн це, тако су се и његове мисли изукрштавале у његовој глави, мислећи о рату, Магди Погњебину, Французима и Немцима. Дође му, Као да се не може дићи са клупе, на којој седп, баш и кад би хтео. Ипак заспа нездравим полусном. Разуме се да су му услед тога почела да 1злазе пред очи разна привиђења. Прво виде, где се његов „Лизек" коље с Војтековим „Буреком," па се и једноме и другоме кожа цепа. Потеже штап да их међусобом измири, али у тај мах виде нешто друго. До Магде седи неки црни Француз, а Магда се смеје задовољно и показује зубе. Остали Французи подсмевају му се и показују руком на њега... Локомзтива пукћг јамачно, али се њему све чини као да Французи вичу: „Магда! Магда!* и да он као њима љу-

тито довикује: Језик за зубе, лопуже! Да сте оставили женунамиру!" Опет они вичу: „Магда! Магда!" а „Лизек" и „Бурек" кевћу ли кевћу. Поче већ цео Погњебин да виче: „Не дај своју жену!" а он, ето, или је везан, узет, шта ли ? Не, не, он се мора ослободити веза! И Бартек зграби Француза за главу, па онда изненадно.... Да и онда изненадно осети страшан бол, јер га неко силно удари. Бартек се пробуди и скочи на ноге. Цео вагон се избуди и сви се питаху шта то би? Јадни Бартек сневајући све оно. о Магди беше дочепао каплара свога за браду. Сад се скаменио од чуда и само зија предасе, држећи два прста испод усана. Каплар се дере као луд и млата рукама. — Ах, т.и, глупачино пољачка! Ако те ударим по њокалици све ћу ти зубе на секције стерати у гушу! Каплар је промукао дерући се, а Бартек седи непрестано поднимљен. Остали војници уједају се за усне само да се неби морали смејати, јер с усана капларових сипа још грдња; — Пољска волино! Волу из Падолије! и томе подобни изрази. Најпосле се опет све умири. Бартек седе опет на своје старо место. Поче само да осећа како му образи бриде и отичу. Међутим локомотива поНавља беспрекидно: „Магда ! Магда ! Магда !" Осети још већи бол, али друге природе. III. Зора ! Дрхтава бледа светлост обасјава дремљива и изнурена лица. По клупама спавају војници, један преко другога. Једни су обориЛи главу на прса, а други су се повили преко њих. Јутарње руменило озарава цео видик. Свеже је и пријатно. Војници се избудише. Рано јутро измамило им је пред очи неки неиознати предео. Где су сада Погњебин и околина му? Свуда у наоколо по брдашцима јелови лугови, а по дубодолинама сеоске куће покривене црзпом. На прозорима црни капци а зидови бело окречени. Уз зидове пужа се вињага Овде онде цр-