Недеља

Број 8 и 4.

Страна 17.

век провеспги међ.у вуковима, не умејући као вуци урлати.. „Между волками житб, А не сум г ћтБ По ВОЛЧБШ ВБ1ТБ!" Мили, драги друже мој, никад незаборављени Владо, ја потпуно разумем оне мотиве, који су те натерали, да свршиш са својим животом и да ди г неш на себе руку. Високо, као светињу поштујем твоју памет и горко оплакујем твоју прерану смрт. Али нећу поћи за тобом у тај тајанствени ни .од кога невиђени, бољи свет, куда си отишао, одакле се нико није вратио. Нећу поћи зато, што не делим, с тобом исто мишљење. Посматрам све ствари са друге тачке гледишта. Придржавам се тога убеђења, да наш живот ни у колико није „случајџи дар, дар изненадни Ми смо рођени не само Ђ да уз дишемо, за слатке звуке и молитве" , већ за тешки, неуморни рад, за упорну иенергичну борбу са тамом, незнањем и свима могућим предрасудама и пороцима. Да, само такав живот на корист ближњем, за.друге — има разуман смисао и значење. Појмљиво је, да у борби за живот, као и у свакој другој борби односи победу онај, ко је боље наорукан, т. ј ко влада већом количином знања, снаге, енергије и истрајности. Ето, свима. овим врлинама неопходно је, да се ми ученици снабдемо у младости, у златном периоду учења. Али ме плаши и узбуђује и сама помисао, да ми моја школа не само не даје него — и не може дати ово знање У самој ствари какав је ово жалосни'васпитни завод? Какви су нам савремени наставници и педагози? Ово је просто фабрика типовскога меса у којој воде коло не педагози, већ Цифиркини, Трјап-љапкини, и Держиморде.' :: ) 13. марта. Добро је што у ове моје жалосне и горке редове нико не завирује, што их нико не чита нити ће их икада читати! Замишљам Хомеров смех, раздражење и бесни гњев тупогла-. вих ћифта, када би се они случајно упознали са мојим дневником, и дознали, да сам ја, седамнаесто-годишњи младић баш озбиљан мислилац. Непрекидно читам, пишем, узбуђујем се, и озбиљно мислим о решењу проклетих друштвених питања. Осетљиво се одазиваам

*) Карактеристични типови умних богаља на високим положајима у руском друштву, које су оиисали руски песници. (Пр. иров.)

на свако туђе зло, јадикујем и душа ме боли за све неправедно унижење. Предајем се тузи и безнадежном очајању, и често плачем, горко плачем, као нервозна жена. А моја непокорност слободњаштво и либерализам у мишљењу? Зар то нису бунтовнички преступи? У самој ствари, мене овако упорног узалуд кљукају и распитивају наопако. Узалуд ми трпају у главу сваку непотребну ситницу, свесно нагрђују и онакажују моју природу, једном речју на сваки се начин старају, да направе од мене неспособног човека, а ја „ неблаго• дарна животиња" у место, да ценим труд мојих гордих добротвора — безоозирно-их исмејавам.. За такву би ме дрскост требало растрћи на ситне комадиће! Сумњам,' да ћу то и избећи. Проклети кретени доћи ће ми главе! .. И заиста, у последње време све ме чешће обузима тешка туга, долазе ми мрачне мисли, непојмљиви страх и тешко предосећање некакве велике несреће, која ће се сручити на моју бедну главу. II!. Прелот у Животу Сергијевом. Чим се свест о нађеном дневнику Сергијевом распрострла по целом заводу, ускомешало се устојало блато. Сваки је хтео да дозна; говоћили се о .њему у дневнику; ако се говори, шта се вели? Како гласи? Директор се одмах погрудио, да задовољи то опште љубопитство. Другога дана баш на Васкрс иосле ручка одредио је ванредну седницу професорскога савета. Ова интересантна с.едница достојна је, да буде овекове чена на странама историје... Његово превасходство директор црвен као да је из купатила изашао, до крајности узбуђен, нервозним корацима уђе у заседање. Раздражено баци на сто издајнички дневник као сотрш (1еИси извршеног преступа> па заборавивши на своју улогу председниКа, тачан смисао инструкције, чак и на просто осећање пристојности и такта, обрати се скупљеним члановима савета са претећом и жучном орацијом. Како је међу ученике загила шугава овцаЈ која може заразити и све остало стадо, зато је треба избацитп напоље без икаквог сажаљења, па нека иде куд хоће, учинивши такав увод, директор ми сурово нареди да упознам савет са том „страшном гадогику", т. ј. да прочитам на глас Сергијев дневник. Узех свеску и искрено признајем, са ужи-