Недеља

Страна 18

вањем сам почео упознавати сакупљене педагоге са Сергијевим мишљењем о њима. При томе, као што сам унапред очекивао и предвидео, поновио се до ситница у најживљој боји последњи чин Гогољевог „Ревизора". Чим се карактеристика тицала лично појединог од слушалаца, огорчено би скочио и прекидао читање напоменама, да даље не треба читање напоменама, да даље не треба читати, зато што се кажњиви начиди Сергијевог мишљења и без тога испољио у довољној јасности. Међутим остали чланови савета, на против, енергично су захтевали, да се дневник сав прочита, ништа не изостављајући. Тако сам и учинио. Тешко је и описати оно узбуђење, јарост и негодовање, које је овладало наставницима када сам свршио и затворио дневник У (авету се подигла таква вика и ларма, да.се није могла разабрати ни једна реч. Беени наставници и васпитачи не обраћајући ни најмање пажње на силно управитељево звоњење, дерали се и без икаквог устезања слали на Сергијеву адресу најгрубље епитеге.. После свега тога, пошто су се господа педагози доста извикали и узбуђење се мало стишало, мени као Сергијевом васпитању. његовом најближем и непосредном наставнику би допуштено, да речем што у одбрану. При чему ми директор приметИ са ироничним осмејком: „Занимљиво ће бити, да чујемо, гита ће те рећи и против тако необоримог факта, и какву ће те казну предложити?" Почео сам тиме да у даном случају, управо и нема никаквог стварног правничког преступа. Нема таквог дела, које би било могуће подвести под ма какав члан закона. У самој ствари шта је урадио Сергије и зашта га ми окривљавамо ? Ми смо случајно нашли дневник, који је пажљиво од свих скриван и падамо у јаросно негодовање због мисли и убеђења извесних у њему. Па како можемо ми читати оно, што није намењено свакоме, и на што, савесно говорећи, нисмо, имали никакво право да читамо, зато што писма, дневници, у ошпте лична преппска мора бити неприкосновгна. То је та света област у коју не сме нико завирити без сопственикова допуштења. Али претпоставимо, да савет не дели моје мишљење, ја ипак не могу да схватим: за ка кав ћемо преступ осудити Сергија? Каквим ћемо доказима поткрепити наше решење о његовом истеривању из завода? Да пођемо даље. Нас — његове васпитаче и наставнике

Број 3 и 4.

— раздражује то, што Сергије оштро и немилосрдно исмева наше недостатке. Да, а кад би вас он хвалио и усхићавао се нашим врлинама, — шта би тада радили? Зар не увиђате да смо ми запали у доста смешан и рђав положај? Не подсећамо ли ми, на онога — деликатно се изражавајући — љубитеља туђе сопствености, који је нашавши случајно туђ новчаник — стао да грди његовог сопственика, а знате ли зашто? — Зато што је уместо новаца нашао у њему неку артицу и неколико оловних дугмета? Развијајући своју мисао умолих савет ако је могуће, да заборави оно, што се у дневнику говори за свакога од нас, да остане изнад сваке мржње и да се не унижава до недостојности пред својим ученицима. Не треба се користити правом јачега, већ се понашати према овоме догађају потпуно хладнокрвно и непристрасно, као што приличи високом положају професорскога савета. Мој ватрен говор, кога нико није очекивао, произвео је врло велики утисак. Многе је наставнике отрезнио од оне злобе и приволео их на мој предлог, који сам изнео. Послз дугог расправљања захтевао сам тајно гласање, које је изашло на то, што је апсолутном већином гласова решено, да се Сергије остави у заводу, али под тим условом. да буде подвргнут каквој другој казни. На то савет готово једвогласно донесе одлуку, >Да се ограничи овога пута на строг јавни укор и да се Сергију предочи сва озбиљност оваквога његовог рада са тиме да се њему прашта последњи пут. Да од сада не треба, да рачуна ни на какву милост, јер услед прве непокорности или најмањега иступа биће немилостиво искључен из завода. Знајући плаховиту и неуздржљиву Сергијеву нарав, плашећи се да, дознав о својој судбини од неког погрешног извештача, не учини какву неизгладиму погрешку, реших се да одмах, по свршетку седнице одем Сергијевој кући, да му до ситница испричам све околности и да отклоним опасност, која прети мојем ученику. Али је моја стрепња била савршзно напразно. Сергија су већ предупредили његови другови, а при том догађај му испричали са таквим подробностима, као да су и сами лично присуствовали седници, и чули и видели све шта се тамо дешавало. Силно узбуђена мати и син, као што сам и очекивао, сусрели су ме са раширеним ру-