Недеља

Страна 2.

Врој 3 и 4.

блед и невесео; завплио се у своју велику столицу и ћутао је._ Банкар је међу тим стојао, зажарен у лицу и очима, што је одавало његову велику узбуђеност. — Па онда украдена сума веома је велика, настављаше Фовел; то је читаво имање што су украли од мене, 350.000 франака! Та крађа могла је имати веома несрећних последица по мене. Има тренутака, кад би и најбогатија кућа могла доћи у неприлику због једне толпке суме. — Верујем вам, на пример на дан каквог плаћања... — Тако је, господине, а ја сам баш данас имао једно такво плаћање. — А тако! Ове две кратке речи, које је изустио полициски комесар, нису се могле не разумети. Оне су одавале да се у њему порађа сумња. Банкар је појмио то, тргао се, и одмах је додао: — Истина са великом жртвом, али тек одговорио сам својој обавези. Ваља ми још и то напоменути, да се овај новац, ових 350.000 франака, не би нашли у каси, да се слушала моја заповест. — Како то ? —- Не марим да ми обноћ остају велике суме у каси. Моме благајнику издао сам налог, да потребну суму донесе тек у последњем часу. И не само то, већ му је још пре тога једном за свагда било строго забрањено, да обноћ оставља крупне суме у каси. -— Чујете ли? окрену се комесар Просперу. — Чујем, господине, одговори благајник; чујем сваку реч господин Фовелову и признати морам, да је све тако. После овог објашњења комесарова сумња у место да се ојача разбила се са свим. — Крађа је, дакле, извршена, то је ван сваке сумње, али ко ју је могао извршити'? И да ли је лопов. ушао с поља? Банкар се за часак колебао. — Не б х веровао, рече најпосле. — А ја чак тврдо верујем, да није ни могао доћи с поља, додаде Проспер. Комесар је био спреман да чује та-

кав одговор, па се није ни изнеаадио. Но ипак није хтео бити брзоплет, да одмах изводи отуд какве закључке. За то се и обратио своме пратпоцу са свим кратко: — Господин Фанферло, размотрите добро свуд по соби, хоћете лл спазити штогод, што је измакло оку ове господе. Фанферло, кога су другови прозвали веверицом , бпо је одиста живостан и окретан човечић. Онако сувоњав и жољав — ма дајеимао челичне мишиће — у црном кап}^ту, изгледао је као какав ,бесплатежни" практикант. Црте његове задавале су човеку неку зебњу. Имао је ванредно прчав нос, танке усне и округле, светле очи. Фанферло је већ пуних пет година у полициској служби, а још му се никако не указа прдлика, да се одликује и прослави. А ђаволски је частољубив! Али на његову превелику жалост нити је имао прилике, ни умешности, да стече себи имена. Још много раније но што му је заповеђено, Фанферло је проматрао и разгледао по соби. Прегледао је сва врата, све прозоре и гвоздене решетке на њима, гвоздену мрежу пред касом, па чак и пепео у камину, и нигде није нашао ништа. — Изгледа ми готово немогућно, да неко с поља уђе овамо. За тим је обишао и канцеларију. — Затварају ли се ова врата ноћу? —- Редовно. — А код кога је кључ? — Код служитеља, коме га предајем свако вече, кад пођем кући, рече Проспер. — Тај послужитељ спава у предсоби на своме кревету, додаде Фовел. — Је ди ту тај слуга ? запита полицајац. — Ту је, одговори банкар, па отворив врата викну: Анзелме! Овај верни и одан'1 слуга Фовелов, већ десет година како је -у служби код њега. Да нико није посумњао на њега, то је и сам знао, па ипак чисто се тресао кад је ушао. — Да ли сте и ноћас спавали у побочној соби? запита га комесар.