Недеља

Број 3 и 4.

Страна 3.

— Као и сваки пут. — У колико сте часова легли ? — Око пола једанаест. Са собаром Асподин ФЈвеловим веселио сам се дотле у комшиској кавани. — И зар нисте чули ноћас никакву лупу? —■ Никакву, ма да на опрези спавам. До сада, кад год је господин Фовел долазио ноћу у благајницу, ја сам се будио. — Дакле, господин Фовел је чешће силазио ноћу у благајницу? — Не, на против, веома ретко. -— А јз ли силазио ноћас? — Није, господине, то знам поуздано, јер сам са собаром пио каву, па нисам могао заспати дуго. — Лепо, пријатељу, сад можете ићи. Чпм се Анзелм удалио, Фанферло је изнова почео своја проматрања. Отворио је и врата од малих степена банкарових. — Куд воде ови степени? запита. — У моју канцеларију, одговори Фовел. — Је ли то она соба, у коју ме уведоше кад сам дошао? запита комесар. — Да, то је. — Морам и ту собу разгледати, желео био да је проучлм, рече Фанферло. — Ништа лакше од тога, одговори Фовел ватрено, изволите, господо, пођите и ви, Проспере ! Фовелова канцеларија налази се у д-:-,е собе. Једно је лепо намештена предсоба, а друго је његова канцеларија за рад, са огромним'писаћим столом и три четири кожне столице. На сваком крају камина стоји по једно сандуче за писма и друге хартије. На обојим собама има свега троја врата ; јодна воде до тајних степена; друга у спаваћу собу банкарову, а трећа из пргдсобе у ходник. Фанферло је испитивао и загледао сваку стварчицу у канцеларији Фовеловој. Али поста веома нерасположен кад не нађе баш ништа од онога, чему се надао. — Да прегледамо и ову другу собу.

То рекав оде у предсобу, а за њим по^оше и Фовел и полициски комесар Проспер оста сам у соби за рад. Ма како да је био расејан, ипак је схватао да је његов пзложај с часа на час опаснији. Тражио је и прихватио борбу са својим шефом; борба је узела мах, и сад већ више није зависило од њега, хоће ли се она прекинути или наставити. Осећао јг да ће се обојица морати огорчено и очајно борнти, не бирајући ни средства ни оружје. Знао је, да ће побеђент чашћу својом платити трошкове борбе. А кога ли ће, од њих двојице, огласи.ти суд за невина? На жалост, несрећни благајник увиђао је и сам неједнакост свога положаја са положајем банкаровим. Сав терет осећања потчињености навалио се на његову душу. Не би никад могао веровати, да ће његов шеф испунити своју претњу. Јер најпосле Фовел је у овоме спору ставио на коцку управ онолико, ако не више, колико и Проспер. Проспер је седео на столици до камина, кад чу да се отворише врата спаваће собе -банкарове. На прагу се указа једна дивна црномањаста млада девојка. Беше повисока и витког стаса. На себи имађаше белу јутрењу хаљину, која јој увећаваше само лепоту. Њена бујна црна коса у дивном нереду падаше јој на снежно бела рамена. То беше Мадлена, синовица Андрије Фовела. Кад беше спазила Проспера у овој соби, у којој се надаше затећи само свога стрица, ве могашз се уздржати а да се гласно не зачуди: — А!... Проспер поскочи као да је електриком ударен. Душа му се испуни некаквим пријатним осећањем и" надањем. — Мадлено! рече он. Девојка порумене. У први мах хтеде се вратити, али кад виде, да јој Проспер прилази, осетиЛаједа не влада својом вољом и остаде, ируживши