Недеља

Број б.

Страна ' 1

Са оне висине, на коју се не беше ни попео потпуно, а на којој је себе већ замишљао, посрнуо је и пао доле у друштво оних, што га попреко гледаху за столом у дашчари; јер ће и сам остати само просјак, вечити просјак. Он ће постати у дашчари предметом још већега исмевања оних бесвесних пијаница, пропалих људи, блудника. Сама помисао на последице онога, што мало час дознаде од директора, уплаши га.... Он осети малаксалост и немоћ у свему телу, те приђе зиду једне куће и наслони се на њ. ЈБуди су пролазили поред њега. По неко му је тискао милостињу у руку, али он ништа нијени чуо ни видео... Његове очи биле су у прте тамо негде преко кровова кућа, у даљину... - Добро јутро, бабо! — назва му син, који у томе тренутку, звиждућући неку веселу арију а држећи књиге под мкшком хтеде минути поред оца. Просјак се трже и протрља очи. — Ти, неваљалче, пропалицо! Тако а ?! Одроде, што осрамоти и мене и себе? Зар тако у школи?!... — дрекну само... Измахну штаком, те немилосрдно удари два-три пут сина по глави. Син му умаче; пролазници зачуђено посматраху просјака, а он бризну у плач као дете. Ту, на томе месту остао је још читав сахат, па се онда крете мимо обичаја. раније у дашчару, Тога јутра не однесе својој мезимици ништа за доручак. У подне не заста у кући сина.

Оба женска детета, уплакана, сазнавши за јутрошњи догађај са братом, са страхом очекиваху оца. Просјак их посматраше љутито неко време са кућнога прага, па ражалив се, притрча им и загрли их. — Не плачите, децо моје... Не плачите... Онај који нас обмањује и оставља у беди, не треба нам... Њему и није места под нашим кровом... Од тога дана син више не крочи ногом у просјакову кућу,

Циганска кућа у Зајечару.

III Неколико дана по том не видеше га просјаци у дашчари. Он је из••"^7 " ~ бегавао сваки сусрет са V „ г ... њима, чак и на улици. Од куће је одлазио на раскршће, а са раскршћа право кући. А када му,мимоњеговога очекивања и надања, кћери повисише плату као доброј радници, он као да заборави да је имао сина, у кога је до скора полагао највеће наде, на лепше дане. Он поче опет сневати о новоме и лепшем животу. Он често размишљаше о томе: како ће и млађу кћер, чим сврши основну школу, дати на занат... Година и нешто више протекла је у кући просјаковој животом повраћенпх нада. Отац више није ни распитавао о сину. Сазнао је само толико: да је глумац у некој путујућој глумачкој дружини. Чарапа, у којој је чувана заштеђевина није се, истина, брзо пунила, али се није ни развезивала, да се из ње што издвоји и утроши.

\