Недеља

Страна 2

Број 5

И Кавељон одиста није подозревао но је само стао да се сети, који је пут најкраћи, да не би нико приметио његово одсуство. Најпосле се решио на једно. Пошао је према Монмартру па кадјестигао тамо, он се упутио улацом Нотр-дамде-Лорет. Ишао је веома брзо, не водећи баш никаква рачуна о томе, што су га грдњама обасипали пролазници, кроз које се гурао и мувао. Полициски агент једва је могао да га прати. Кад је стигао у улицу Шаптал, брзо зави и уђе у кућу бр. 39. Али није коракнуо, ваљда, ни три корака у ускоме ходнику, кад је осетио да га је неко ударио по рамену. Окрете се и виде Фанферлоа пред собом. Познаде га на први поглед, па се препаде. Тражаше оком не би ли спазио какав излаз да умакне. Међу ткм Фанферло се надао томе, па му је савршено пресекао пут. Кавељон је увидео да је ухваћен. — Шта ћете од мене? питаше уздркталим класом. Фанферло, овај полицајац са надимком Веверица, одликовао се од својих другова ванредном њежношћу и ненадмашном учтивошћу. Чак и према притвореницима је уљудан. Санајвећом штедњом иса неком помпезном учтивошћу хвата и затвара људе. — Драги младићу, рече Кавељону, имајте доброту извинити ме што се усуђујем да вас узнемирим, али морам вас замолнти да ми најљубазније дате упуства о неким стварима. -— Да вам ја дам упуства! — Да, ви, драги господине, ви Евжен Кавељон. Ал ! за име света, ја вас и не познајем.. — А, на против ви ме баш веома добро познајете. У осталом, тиче се само неке ситнице, па кад бисте били тако љубазни да пођете самном под руку да се мало проразговарамо,јако бисте ме обвезали. Шта ће, Кавељон мораде и противу своје вол.е да иде под руку с агентом. Улица Шаптал није од оних жи-

вих улица, у којима је непрекидна граја и којима ти прети насваком кораку опасност да те прегазе кола. У њој нема више од два три дућана. Од ћошка фонтанске улице, где је апотека, па до улице Леони провлачи се дуга зграда, на којој сасвим поретко има неколико прозорчића, иза којих видиш радионице. То ти је таква улица, да се у њој можеш без икаквог узнемиривања сит наразговаратл. Кавељон и Фанферло нису, дакле, морам страховати да ће бити узнемирени. — Ствар је у томе, драги пријатељу, поче агенат полицкски: господин Проспер Бертоми добацио вам је јутрос веома вешто некакво писамце. Кавељон је слутио да ће га због писма испитивати, па је био спреман да се брани. — Варате се, господине, рече поцрвенив до ушију. — Извините, господине, али веома ми је жао што вас морам утерати у лаж; ја сам добро видео и никад се не варам. — Ја вас опет уверавам, да ми Проспер није ништа дао. — Преклињем вас, драги гссподине, да не поричете, наваљиваше Фанферло; јер ћете ме иначе принудити да то докажем са четири ваша друга, који су видели, кад је Проспер написао цедуљу и добацио вам је. Млади чиновник увиде да би било лудо порицати што пред овим човеком, који је тако добро обавештен, за то је одмах променуо тактику. — Добро, дакле, не поричем да ми је Проспер одиста добацио једну цедуљицу, али чим сам је нроч: тао, ја сам је поцепао и бацио у ватру. Доиста се и могло нешто тако десити. Фанферло је страховао од тога, али само да му је знати, како да се увери, је ли то истина? Тад му паде на ум једно најпростије сргство да дозна нстину и за то са свим равнодушно и као случајно рече: — Допустите ми, господине, да вам приметим да то није истина; писмо вам је поверено за то да га предате Жипси. Очајни покрет Кавељонов докази-