Недеља

' 1

ч г -

Број 5

вао је да се Фанферло није преварио. Сад чисто одану. — Заклињем се, господине, настављаше млади чиновник. — Немојте се заклзњати, драги пријатељу, рече му Фанферло, све заклетве целога света не би вам помогле ништа. Вл не само да нисте поцепали писамце, већ сте баш ради тога и пошли у ову кућу, да предате писамце ономе, на кога је адресовано. — Не, није, господине... Фанфсрло није ни слушао на та одрицања, но је са свим учтиво додао. — Надам се да ћете бити тако љубазни, па ћете ми предати то писамце, да не бих био принуђен... — Никад, внкну Кавељон. Па онда држећи да је дошао згодан час, муну полициског комесара у ребра, не би ли га се на тај начин могао ослободити и умаћи. Али покушај му не испаде за руром, јер Фанферло је управ толико снажан, колико и љубазан. — Причувајте се, младићу, да вас што не заболи, — рече му агенат париске префектуре — имајте поверења прем I мени, па ми предајте писмо. — Није код мене ! — Дакле тако! Ваш ш порицањем принудићете ме да употребим крајна ередства. Знате ли шта ће бити с вама ако се и даље будете противили? Позваћу два пандура у помоћ, па ћу вас лепо одвести у притвор, где ћете хтели не хтели, морати дати писамце. Искрено да вам кажем драги пријатељу, ви ме доводите у искушење. Ван сваке је сумње даје Кавељон искрено био одан Просперу, али ипак морао је увиђати да му је узалудно противити се, јер није у стању уграбити ни толико времена да поцепа согош (ЈеПс1Ј. У таквим околностима предаја писма није могла бити издаја, за то се Кавељон, проклињући своју немоћ, решио да попусти. — В I сте јачи, рече он, морам вам се покоравати. За тим узе свој бележник и извади из њега н:срећно писамце па га предаде агенту.

Страна 3

Фанферлова рука уздрхта од радости, кад је отварао писмо, па нпак са свим се учтиво поклони пред Кавељоном и рече му: — Допуштате ми господине, није„_ ли тако? Моја нескромност баца ме већ у очајање. За тим узе читати: „Драга Нина, Ако ме љубиш, послушај ме одмах, без икаквог предомишљања и двоумљења. Кад примиш ово писамце, скупи све своје ствари, али савршено све што имаш, па узми какву собу с намештајем у коме другом крају Париза. Мене оптужују за неку замашну крађу. У фијоци ћеш наћи пет стотина динара, узми их себи. Послушај ме ако ме љубиш. Од твог покоравања може ми зависити и живот. Адресу твог новог стана подај Кавељону, који ће ти све објаснити. Ма се шта догодило немој очајавати. До вчђења. Проспер." Да Кавељон није био тако престрављен морао би на лицу полицајчевом приметити знаке страшног разочарања. Фанферло се надао да ће наћи какав важан докуменат, којим би се могла доказати кривица. или невиност Просперова. А сад, у место тога, имао је у ру^ кама једно љубавно писмо младићево, у коме се огледало веће страховање због љубљене жене, но због себе самог. Узалуд је лупао главу, из овога писма није умео извести накакав закључак. Ово нити је сведочило за, нл против Проспера. Истина да се речи „савршено све" биле подвучене у писму, али и то се дало тумачити на сто разних начина!... Па ипак полициски агент не хте оставити ову ствар тек тако олако. — Ова госпођнца Нина Жипсијева јамачно је пријатељица гесподина Проспера Бертоми ? запмта он Кавељона. — Она је његова љубазница. — А, тако? Њен је стан јамачно у броју 39? — Па знате и сами, кад сте ме видели да сам тамо ушао.