Недеља

т

Страна 6

вашем допуштење могаз бих рећи да смо пријатељи. — Господине!... викну Жипсијева, која је сматрала да је са том речи увређена. у своме частољубљу. Фанферло и не узе на ум ту примедбу, Фанферло је жудео за славом и величином, презирање није пријањало за њ, баш као ни киша за мастан гуњ. — Као што рекох, ја сам његов пријатељ и уверавам вас, да у овоме часу мало ће се наћи људи, који би смели признати да су његови пријатељи. Полициски агент говорио је с таквим збиљским убеђењем, да се Жипсијева чисто трже. — Мрско ми је да разрешавам загонетке, рече му Нина сухопарно, шта хоћете тиме да кажете? ГТолицајац извуче полако из шпага оно писамце, које је изварао у Кавељона, па га поднесе Жипсијевој, рекав јој: — Читајте! Жипсијева и не слућаше ништа. Полако отвори писмо, и пре но што би почела ччтати метну на нос наочари, ма да јој нису биле баш никако потребне. Једним погледом прелете преко њега. Прво пребледе а за тим порумене до ушију; по целом телу осећаше некакав грозничав потрес, поче је хватати несвестица. Фанферлоу се учини да је пала у несвест, па притрча да је дочека у наручје. Али то беше сувишна смотреност! Жипсијева спадаше у ред оних жена, иза чије се немарне равнодушности скрива ванредна енергија; отпоона снага код слабуњавих створова нема границе, они су такви као мачке. Мачке по окретности и финоћи својој; мачке по чврстоћи њихових челичних мишића. Баци их и са највише куле, оне ће се ипак на ноге дочекати. Несвестица, која је спопаде због огромне несреће, трајаше само неколико тренутака. Прође као севање муње. Занијала се али није пала. Прибра сву своју снагу, исправи се, па догра-

Број 5.

бивши агентову руку, снажно јесгиште. — Говорите, објасните мл шта тозначи? Знате ли шта има у овоме писму? Фанферло беше храбар човек, без, икаквзг страха хватао се у коштац и са најопаснијим злочинцима, а сад се готово препаде од гњева Нине Жипсојеве. — На жалост, знам ! рече он тихо. — Хоће да притворе Проспера, оптужују га грађом ! — Тврде да је 350.000 динара узео из касе. — Није истина! викну млада жена,. то је срамна лаж, проста немогућност. Жипсијеве испусти руку Фанферлотову и њен гњев нађе одушке у детињастим покретима; поче ходати тамо амо по соби и млатарати рукама. Слабо је пазила на то, што ће покидати свзј скупоцени огртач и још скупљи вез на својој ноћној хаљини. — Проспер, па да краде! викну она. На што му то ? Није ли он довољно богат'? — Допустите ми, лепа госпођице,, да вам кажем, примети Фанферло, да се баш на против тврди, да је господин Бартоми сиромах и да од своје плате живи. Овај говор изгледаше као да је ебунио Жипсијеву. —- А видите вазда сам виђала код. њега повише новаца. Није богат.... дакле... Не смеде довршити реченицу, али њен поглед, сусрете се с погледом Фанферлотовим и њих се двоје разумеше. Поглед Нине Жипсијеве хтео да је каже ово : — Дакле крао је због мене, због моје раскошности и због мојих ћефова ?.... — Могућно је, знач ;о је поглед полициског агентг Али*већ после неколико тренутака повратила се сва душевна снага ове младе девојке. Сумња која се само својим крилима очешала о њену душу одлете, нестаде је из њене душе.

(Наставиће се).

/