Недеља

Број 14.

Страна 3.

кидане реченице нису могле дати Просперу никаквог објашњења, ипак су га бацале на безгранично поље размишљања и нагађања. На оцепљеној хартици могли су се читати ови непотпуни редови: од Раула се ја много" „ . . . . сам њему, јер никад нисам" „ . . . . известићу Проспера, и онда" најбољег прнјатеља, и он" ,,.... учинила сам му, јер ми" Те ноћи Проспер није могао ни тренути. II Близу Пале Ројала, у улици Сен Хонора, има једна мала крчма под именом „код ГЈраве вере." То је у пола гостионица а у пола кавана, у којој се радо скупљају званичници из те околине. Други дан после пуштања свог, Проспер је у овој крчмици ишчекивао на Вердиреа, који ће око четири часа доћи на састанак. Вердире је оличена тачност. Кад је избило четири часа, он је ушао у гостионицу. Сад је био још црвенији но прошлога дана, а по изгледу веома задовољан. Келнер донесе вино и оде. — Но, запита Проспер, да ли сте извршили што сам вам поверио? — Потпуно, господине. — Јесте ли били код кројача? — Предао сам му ваше писмо. Сутра ћете добити све што сте тражили, донеће се код Арханђела — Е онда је све у реду, јер и ја нисам дангубио, доносим вам веома важне новости. Око четири часа по подне нема већ готово никога код Праве Вере. За каву је већ прошло време, а за абсинт још је рано. Вердире и Проспер могли су се по томе са свим слободно разговарати, јер се нису морали бојати да ће их ко узнемирити. Вердире извади из џепа свој бележник, из кога се добија одговор на свако питање, баш као из чаробних књига горских мађионика. — Дотле, док не стигну овамо људи, које сам позвао, да се позабавим мало са господин Раулом Лаголсом.

Просперу није било више неугодно да чује то име. Сумња је исто таква као и црв, који почне подгризати здраво дрво. За једну ноћ може да уништи и најјачу биљку; за једну ноћ може човек изгубити своју веру и најбољег друга свог. Лагорсова похода и одломак писма Жипсијеве пробудише сумњу у души Просперовој, која је с часа на час расла и све се више укорењивала. Знате ли, пријатељу, настави Вердире; одакле је управ родом онај млади господичић, који се назива вашим пријатељем ? — Из Сен-Ремиа, одакле је и Фовел. — Јесте ли ви уверени о томе ? — Потпуно. Не само да сам често слушао од њега, већ ми је то и Фовел казивао, шта више и сама Фовеловица ми је неколико пута казивала, кад је говорила о својој рођаци, мајци Лагорсовој, коју је веома волела. — На тај начин о томе не може бити никакве сумње, ни грешке. — Не може, господине, — О, о! рече Вердире, ствар постаје веома необична. За тим стаде звиждукати између зуба, чиме је он обично одавао своје ванредно задовољство. — Шта је то необично ? запита Проспер радознало. — То што се догађа, до сто врага! одговори риђобради. — До сто врага, дерао се Вердире као какав вашарски комедијаш, Сен Реми је пријатна варошица, има шест хиљада становника, леп булевар пред вашариштем, лепу општинску кућу, добру пијаћу воду, живу трговину с угљем и чувену болницу и т. д. и т. д. Проспер је од муке грицкао бркове. — Преклињем вас, господине... — Знаменита је и позната са римске тријумфалне капије и због једног грчког надгробног споменика, али за каквог Лагорса не зна тамо нико ништа. Сен Реми је родно место Нотрдамусово али не и вашег пријатеља. — А имао сам његова уверења у својим рукама. — Наравно. Ама, видите, уверења могу бити и лажна, а сродници се могу измислити. Док сте ви чамели у притвору,