Недеља

Страна 6.

Врој 14.

није знао шта друго радити, већ је ступио у војску, али се и тамо тако рђаво владао, да је за казну послат у чету за поправку. « Изишав из војске губи се испред наших очију; само се толико зна о њему, да је наизменце живео у Енглеској и Немачкој. 1865-е налазимо га понова у Паризу. Ту је живео у највећем јаду, а кретао се у најнижем слоју друштвеном. Гастон се обогатио у Америци; па пошто је био још млад и радан човек, купио је близу Олорона самокове, који су остали у наслеђе његовом старијем брату, заједно с огромннм имањем и са титулом маркиском". Проспер се замислио. За ових четрдесет и осам сахати, од како је с Вердиреом, привикао се већ на његове закључке и његов начин размишљања. Прикупљао је дакле сва факта и све околности па је створио себи извесне закључке, из којих је поникло неко вероватно подозревање. — Из тога, што ми сад испричасте, излази да је Кламеран, т. ј. овај ваш Кламеран, некад кад сам га први пут видео код Фовела, у веома бедној сиротињи живео. — Тако је. — А за тим ускоро дошао је Лагорс из унутрашњости. — Тако је. — А по његовом доласку на месец дана Мадлена ми је забранила да је посећујем. — Ето видите!... рече Вердире, почињете већ појимати значај појединих појава. У томе тренутку ушао је у кавану један нов гост и Вердире преста говорити. То је морао бити слуга из какве добре куће. Имао је лепу црну браду, лепе чизме. жуте панталоне и црвен прсник са пругастим рукавима. Нагло се обазре око себе и за тим приђе Вердиреу. — Но. шта је, газда Дибоа? занита риђобради. — Ах, не питајте, принципале, ствар се све више заплеће. Проспер прибра сву пажњу, да би могао посматрати овога слугу. Учинило му се као да познаје овај лик.

Сећао се да је видео већ негде ово пљоснато чело и ове живе немирне очи. Али где и када ? тражио је по памети. Међу тим је газда Јосиф Дибоа сео али не за сто Вердиреов, већ за онај до његовог стола, за тим је затражио чашицу абсинта, па је кап по кап сипао у воду, држећи чашу високо, као што се то обично ради. — Говори! рече му Вердире. — Пре свега морам признати, да код господина Кламерана не иде собару најболзе. — На ствар, на ствар, а жалбе и тужбе остави за сутра. — Тамо сам. Јуче је мој газда у два часа отишао од куће. Ја сам га по дужности пратио. А знате ли куда је отишао; право код „Арханђела" на састанак с оном малом. — Продужи! — Тамо су му рекли да је она већ отишла. — Па онда? — Па онда, верујте ми био је јако незадовољан због тога. Готово трчећи вратио се у свој стан, где је већ ишчекиво на њега Раул Лагорс. Душе ми то је редак човек • прави вештак у псовању. Раул га запита шта се догодило кад је тако љут. „ — Ништа, рече мој газда, једино што је нестало девојке и сад нико не зна где је; она ће ми умаћи из шака. То их је обојицу љутило и узнемирило. „— Да не зна она случајно за какву озбиљну ствар? запита Лагорс. „— Не зна ништа осим онога, што сам ти већ рекао, али ако и то „нешто" допре некоме до ушију, може дознати за све само ако има добар нос. Вердире се смешио, као човек, који је сматрао да су страховања Кламеранова са свим на своме месту. Морам признати да твој газда није глуп човек. За тим,? —- За тим је пребледео Лагорс и викнуо је са свим озбиљно: „— Морамо скинути с врата ту девојчуру." Тај се лепо спрема, помислих у себи. Међу тим мој газда се само смејао. „— Ала си глуп, рече Кламеран ; кад човек има посла с таквом девојком, он