Недеља

Број 19. и 20.

Страна 11.

Н А Д Д

У собици на постељи Лежи боно мило чедо, На срцу јој јади вељи А чело јој гори бледо. „С Богом, драги — тужно вели С Богом, свете бели!" „Неће умрет' још је млада." Тихо шапће нада. ❖ Ватра гори, пламен лиже ; И кућице све обара. Црни дим се к небу диже У пепео све се ствара. ■Жена плаче, деца вриште, И гледе гариште. Нада вели: „док сте млади Може да се ради." Са валима на пучини Брод се бори и колеба, Само с' види у даљини Црни облак преко неба. Око брода бесни вали Хучно су шапутали: „Ој, где си? где си обало?" — „Почекај још мало." 22. септ. 1891. М. К. Борисављевић.

ДЕВОЈКА ИЗ БИРМЕ — РУДИЈАРД КИПЛИНГ —

Ко допушта, да није на своме месту, да се рано изјутра улази у собу, у којој собарица успрема и брише прашину, тај ће одобрити и то, да људи, који из порцуланског посуђа једу и имају џепове за визиткарте, немају права, да својим аршином мере једну још необрађену земљу. Кад једном буде неко место припремљено за њихов пријем људима, одређеним за тај посао, онда они могу доћи и могу распаковати своје куфере с друштвеном атмосфером, свој декалог.и све остале принадлежности његове. Али тамо, где још ниједоспело његово величанство — Закон није паметно очекивати вршење и најобичнијих друштвенихпрописа. Људи, који су претеча колима моралности и пристојности и који утиру и шире пут култури,

не могу бити оцењивани као они власници ранга и чина, који су остали на своме дому. Пре краткога времена престао је да важи закон у Ихавадиу, месту неколико миља удаљеном северно од Тајетмиоа. Ни у њему, ни у целој околини није било некога јакога јавнога мишљења, али тек било га је. Али кад је влада нашла да његово величанство Закон треба да допре до Бамоа и до китајске границе онда је издата сходна наредба, а трупама су се придружили неки од оних, који су хтели да увек стигну пре Пристојности. То су били већином људи, који нису могли никад да положе своје испите и који су имали утврђено гледиште, да су довољно спремни, да би могу вршити службу у провинцијама, којима се бирократски управља. Међу претходницима цивилизације налазио се и Георгије Порги, кога су сви, који су га само знали, сматрали за јака човека. Био је са службом у доњој Бирми кад је дошла наредба, да се границе размакну и помере даље. Звали су га Георгије Порги за то, што је он необично лепо умео да отпева неку бирманску песму, у којој прва врста гласи веома слично имену „Георгије Порги". А међутим значи: „Луп луп, луп, луп — велики броде!" Георгије је певао ту песму уз бањо. ! ) ГБегови другови су клицали, очарани свирком и песмом. Ларма њихова допирала је до самих теак-шума. Кад је отишао у горњу Бирму није имао Бог зна каквога респекта ни према Богу ни према људима, али је ипак умео да прибавља себи уважења и да тако задовољава све оне војне и грађанске задатке, који су онога месеца у велигој мери вршени. Он је вршио све, што је његова служба захтевала, па је између осталога с времена на време неговао и војнике, који су гонећи дакоите 2 ) пролазили његовим крајем. Понеки пут је и сам полазио у експедицију да смрси конце понекоме дакоиту, јер је у тој земљи, још једнако врио и избијао пожар час овде, час онде. За њега је то било забавно, али не и за дакоите. Сви чиновници, који су са њиме долазили у додир, остављали су га с уверењем, да је Ђорђе Порги једна драгоцена ') Нешто налик на гитар. 2 ) Индиски разбојници.