Недеља

Страна 10.

Број 19. и 20.

шта је господину. Он јој све исприча. Лепотица слеже раменима и рече му да је неумешан. — Волео бих знати шта би ви чинили у моме положају — рекао је господин министар љутито. Г-ђа устаде и онако необучена поче се сагињати и претурати намештај тражећи ципеле. Напослетку им се погледи сусретоше и она рече: — Ово је обмана. — Можда је неко улазио у собу прошапга господин и леђа му обузе нека чудна хладноћа. — Овде?.. овде?... Ноћас?.. Немогуће! — А муж....? — Он ће тек прексутра доћи. — Ђаво да носи и ту политику. Знате ли ви баш тачно кад ће он доћи? — Наравно, и ја вам кажем да је са свим немогуће да се он вратио. — Хтели сте, можда. рећи невероватно је, али он обично долазитако изненадно. — Ово би му било први пут. Док су они овако премишљали, ко ли је то придигао господинове ципеле, роди се већ и сунце. Неколико зрака продреше и кроз размакнуте завесе. Г-ђа то примети. Сад ће устати и послуга; више се ни за тренут не сме оклевати: обувен или бос, тек срећни љубавник мора напоље. Г-ђа није рада да је оговарају. — Али — повика господин — шта ће се мислити о мени ако ме ко сретне босог у Шан-Елисеју ? „— Г-ђа одговори да нема још ни шест сахати, да су улице још пусте али да одмах може наћи фијакер, напослетку, главно је што она неће да се компромитује, а он је човек, па се може лако извући из неприлике. „— Тако се њих двоје расташе прилично хладно. Срећни љубавник сиђе степеницама за послугу, па онда на капију, па и на улицу. Али ах, несрећа није никад сама. Целу ноћ пљуштала је киша, по улицама отегле се грдне баре, на хоризонту ни једног фијакера, а од ШанЕлисеја до улице Гренел има поприлично пешачити. Прокљињући судбину босонога, господин се крену на пут... Бррр, хладно! Сваки час морао је скакати с

једног сувог места на друго, а кола као у инат, још нигде ни једних. Каква шетња. Господин поче да проклиње и г-ђу сенаторовицу и све љубавне галантерије „— На један мах на супротном тротоару појавише се три прилике, које чим спазише господина, похиташе да пређу на његову страну. Господина министра обузе језа. После две три речи, које је чуо да оне прилике изговорише, њега обузе неки инстиктивни страх — све три прилике биле су новинари, који се јамачно враћају с лумповања. О, небески оче, ако га познаду шго ће сутра у чланцима дићи урнебес!... Господин се пожури.. Тера га грозница.... Тада на један мах. тамо у магли, на крај улице, згледа један фијакер. То господину даде нове снаге. Он не трчи већ лети. — ГоСподине кочијашу, даћу вам десет динара напојнице. — Ми дајемо двадесет динара ! повикаше сва три новинара, трчећи за г. министром. — Тридесет динара! виче господин. Кочијаш заустави на сред улице. Док се његова екселенција окрете да види колико је измакао гониоцима, врата се на колима отворише и кочијаш опет сеђаше на свом месту. Кад је био већ близу кола, он онако каљав и мокар, напреже се из петиних жила и повика : „Педесет динара !" и готово онесвешћен скочи у кола. Али се у исти мах трже, као да га је тамо гуја ујела и хтеде натраг, макар и у раширене руке новинара, али га снага издаде, клону, а неко из кола повика: — Улица Гренел, број 5 ! Врата се залупише и кола одјурнше у трку. — Ко је био у колима? повикаше сви слушаоци. — Нзегов министарски саветник? — Муж г-ђе сенаторовице ? — Посланик из опозиције? итд. „— Није, нисте погодили. У колима је била његова жена, која се са својом мајком враћала са неке игранке, на коју господин није могао поћи, јер „пише неки званични извештај.""