Недеља

Број 19. и 20.

Страна 9.

уметност. До ћад смо имали људе, који су се занимали прављењем мидера, кројењем женских хаљина, људи, који су женама бојили косу, обрве и трепаваце, а сад их има и који женскињу праве младеже!... — А наша прича ? упита Матилда. „— Где сам оно стао? упита Никез. — Више рамена код младежа, рече неко, али, молим вас, продужите брже, Матилда припрети прстом приповедачу, који продужи: „— Тишину, која је владала у соби где су то двоје ставали, прекидало је само куцање часовника на камину, који је представљао коло нимфа. — Сувише је описа... на ствар ; на ствар! повика неко нестрпљиво. На један мах... — Ах... учинише тек слушаоци. „ — Врата се лагано отворише и у собу се увуче човек осредњег раста у путничком оделу с фењером у руци и стаде на сред собе; ушао је врло лагано, што јебило готово и сувише предострож но поред дебелог и меког ћилима. Када је дошао на сред собе угледа оне мушке ципеле и забезекну се. Али чим се приближио постељи, коју сам вам мало час описао, он је одмах видео, од куда у соби онај страни увозни артикал — цнпеле. Чим га је прошло прво чуђење, он се није ни за тренут премишљао, већ се саже, узе ципеле, метну их под огртач, па, лакше но што је и ушао, изиђе из собе. „— Тек што је румена зора закуцала

на вратима Истока" — како се обично вели у књигама наградом увенчаним а Ромео „без портфеља" отвори очи. Сахат поче да избија. Пет сахати!... Крајно време да потражи своје званичне Пенате. Не говорећи о гласу сенаторовице с младежом, за коју не би требало ни слуге што да дознаду, и он сам морао је имати особитих обзира. Нарочито је морао имати пуно обзира, он човек пун морала —■ по његовим речима — пун поуке и врлина и готов да у свако доба развије дивна предавања о моралу. Боже мој, да о том нешто дозна опозиција, а да и не помињемо његову госпођу, која није баш тако трпљива. Али срећом предузете су све мере предострожности, те нико и не зна за овај ноћни поход. Премишљајући час о оном час о овом, Ромео се диже. Јулија је још спавала. Пламен од лампе треперио је све брже, кад овај политички селадон почс да се облачи. Напослетку обуче и фрак на коме је био велики крст почасне легије, јер је г-ђа волела да прима своје Јупитере у потпуној гали, баш као и кнегиња Семела. Сад се његова екселенција сети и ципела, које је био оставио на послетку, да не би пробудио своју пријатељицу. Пламен лампе био је све мањи и тамнијн. Његова екселенција потражи ципеле на оном месту, где је мнслио да их је синоћ оставио, али их, наравно, не нађе. За тим их је тражио под столицама, у угловима, па на послетку с највећом опрезношћу и под креветом, али узалуд. Г-ђа сенаторовица пробуди се и чу

Снимак г. Мих. Мркшића, пенз. Сељамка из Раду^ввда Олике из Хајдук-Вељкове Крајине