Недеља

Страна 8.

Број 19. и 20.

чам саму анекдоту. Госпође ће ми већ опростити за понеке нежније појединости. Неподмитљива муза историјс не да ми да их прећутим. — Јеси ли се већ једном нахвалио свога еспапа? повика Бранковје нестрпљиво. Слух присутних дама толико је фини, да ће нежније ствари... Та нисмо у палати. — То је срећа. Дакле ја почињем. И сви, који су те вечери били у малом кокетном салону Порт-Мељоа — све сами присни пријатељи и пријатељице — ућу-

Снимак г. Мих. Мркшића, пенз. П&зарни даи у Ј4еготииу

Слике из Хајдук-Вељкове Нрајине

таше и упреше очи у приповедача. Даме се устурише у својим фотељама, прикупише дугачке свилене шлепове и потражише на таваници, на борама завеса или на шарама ћилимова по једну тајанствену тачку, у коју су загледале с времена на време. Већина господе оста стојећи, окрећући мећу прстима цигарете, јер је у овој гостољубивој кући било слободно пушити, Кад би се ко од господе помакао, светлост лампе осветлила би за часак и мрачне углове, а напред, пред приповедачем, беше се у наслоњачи устурила лепа домаћица Матилда, посматрајући приповедача с уздигнутим обрвама. Диран се мало накашља па отпоче:

— Ова се сцена догађа у једној лепој ренесанс постељи с позлаћеним стубовима! Балдахин је од угасито жутог плиша ; извезен цвећем итицама, а поставе затворено плаве; около златасте чипке; чаршав на кревету од исте боје као и завесе, покривач сав у чипкама, јастуци с пантљикама. Пред постељом на тигровској кожи, као две расцветане руже, мале атласне женске папучице... а мало подаље од њих мушке ципеле. Лица: један крупан министар без портфеља и ма каквих декорација, и Једна пуначка часна дама, која се пре неколико година удала за једног нашег ружног, мргодног и дрвенастог сенатора. Ту приповедача прекидоше слушаоци, који почеше погађати. — Галињи!... ТреполонВербоаси!... Сен Ремон!... Адвокат причека док му се слушаоци мало не умирише па онда настави: — Тајанствена полусветлост једне ружичасте кристалне лампе, сакривене у лншћу, ипак би била довољна да се уверимо, да је госпођа сенаторовица ванредно лепа и да више десног рамена има мали младеж, величине и боје кавеног зрна, али веома примамљив. — А је ли природан? упита неко од слушалаца. Па како питање изазва извесно чуђење, овај продужи даље: — Да ли знате ви наивне госпођс и господо, да су ти дивни женски младежи, који су тако у моди, понајвише вештачки?... Ја о томе говорим пз личног искуства. — Докторе! повика љутито једна дама... Имате ли бар најобичније учтивости? — Не бојте се, драга госпођо, ја нећу никог именовати. Хтео сам само узгред да поменем како се развија једна нова