Недеља

Страна 18.

Врој 19. и 20.

— То је глупост! викну маркиз. Ваша ми страховања изгледају сувише смешна. А зар један од њених предака није обмануо једну Кламеранову? Не можемо се никад сродити. Дакле, она ти је љубазница ? — Оче, заклињем ти се успоменом мајчином и именом својим, узећу је за жену! — Одиста! викну маркиз ван себе од јарости, зар се усуђујеш таквим гласом говорити самном? Никад, чујеш ли? Никад нећу пристати. Ти знаш врло добро, колико ми лежи на срцу част моје породице. Радије бих те гледао окована као галијаша, но да те видим да се венчаш с овом девојком. После тих речи поносно се усправио. — Нек буде по твојој жељи, остајем; дакле, нек ме ухвате, нек раде са мном шта год хоће, мени је све једно!... Нећу да живим без наде. Узми овај накит, није ми више потребан. Мора бити да се припремала једна страшна сцена између оца и сина, кад се нагло отворише врата. Сва послуга замачка јурну у ходник. — Ево жандарма! викаху, ево их! Старац се трже, па се подиже са столице. Био је тако разјарен, да му је костобоља сасвим попустила. — Зар жандарми код мене, у моме дворцу? Жандарми у Кламерану? То ће скупо платити. Само ми и ви помозите!... — Сви ћемо помоћи! повикаше слуге, доле с жандармима! На срећу у овоме часу кад су готово сви изгубили памет, Луј је био хладан. — Отпор би био узалудан, рече он, вечерас би нам можда и пошло за руком да их одбијемо, али сутра дошло би њих више. — То је истина, рече горко стари маркиз. Ох, како би то било красно, да је и сад сила јача од права? Ах та дрска сојстарија ! — Где су, запита Луј. — Код гвоздене капије, одговори Ла Вердије, маркизов подрумар. Зар ие чујете, виконте, онај ужасни звекет њихових сабаља! — Онда Гастон може умаћи на побочна врата. — Чувају и њих, одговори Ла Вер-

дије, готово очајавајући. Читав батаљон нас је опсео. Чак неколико њих чувају и зид око замка. Имао је право. Глас Лазетове смрти брзо се распрострво. У Тараскону сви су били на опрези. У потеру за убицом послали су десет жандарма и сто хусара од општинске посаде. Ову војску предводило је двадесет младића сеоских. — Не може сеумаћи! јадао се Сен Жан. — До сто ђавола! одмах ћемо видети, викне маркиз. О, то је истина, да нисмо јачи, али бићемо вештији. Сине Лује, ти ћеш с Ла Вердијеом сићи у шталу, оседлаћете два најбоља коња, па ћеш ти једнога одвести до леве капије, а Ла Вердије одвешће коња до малих вратница с десне стране. А сви остали стојаће код врата па ће пазити. Кад избацим пиштољ, ти и Ла Вердије обошћете коње и у бесном трку појурићете сваки у свом правцу. Морате гледати да жандарми појуре за вама у потеру. — Знам да ће се добро натрчати за мном, рече Ла Вердије. — Чекајте. За то време Гастон ће са Сен-Жаном прећи преко баштенског зида, па ће обалом речном отићи до колибе Пилорелове... Пилорел је рибар, а за време републике био је мрнар, Тај нам је човек вазда био веран. Пилорел ће вас превести на другу страну... Нек вам је Бог у помоћ. Кад је старац остао на само са својим сином, предао му је понова накит покојне маркизе, који је Гастон био оставио на стб, па онда рашири руке и рече му: — Ходи, сине, да те благословим. Гастон се устезао. — Ходи, понављао је маркиз; хоћу да те загрлим. Чувај себе и своје име... па онда ти знаш да те љубим... понеси и овај накит. Отац и син стојали су неколико тренутака тако загрљени. Граја солдачка трже их из заноса. — Хајдемо, рече Кламеран. За тим узе два пиштоља; један даде своме сину, па онда окрете главу и додаде: — Жив не смеш пасти у њихове руке. На своју грдну несрећу Гастон није сишао право кад се с оцем растао.