Недеља

5р0ј 1У. и'/0.

страна 1У.

Сад је још више жудео за тим да се види с Валентином на растанку. Надао се да ће Пилорел моћи стати испод замка вербериског. Оно неколико тренутака, што решавају о његовом животу, употребио је на то, да отрчи у своју собу, да осветли један прозор и.да сачека, да му се из замка вербериског одговори да је знак опажен. — Хајдемо већ, господине грофе, рече Жан, који није појмио ништа од свега тога... иначе смо пропали! Гастон појури низ степенице. Још је био у предсоби, кад је стари маркиз избацио пиштољ. Готово у истоме часу могла се чути грдна галама на пољу. Настало је неко мување и кретање; чуо се звекет сабаља, трка коња а за тим грдња и псовка. Маркиз је стајао код прозора и чекао свршетак игре. На челу су му блистале крупне капи зноја. Спопала га је нека дрхтавица. Успео је са својим планом. Као што је и предвиђао, за Лујом и Ла Вердиреом надало се по десетак дванаест коњаника. Па пошто су ова двојица имала боље коње, то их коњаници не би стигли, да се судба, како ли да је назовемо, није умешала у целу ствар. На сто метара даљине од замка паде, стропошта се коњ Лујев и он паде под њега. Жандарми и сеоски младићи пристигоше га и познаше у њему млађег сина Кламерановог... —- Ово није убица, повикаше младићи, вратимо се, нас су хтели обманути! Окретоше се да се врате, И баш у добри час, да у повратку спазе Гастона, који се тек у ономе тренутку успужао да прескочи преко зида, кад се иза облака помолио блед месец. — Ено убице! повика вођа, брзо за њим док нам није умакао. За тим похиташе сви за њим. Где је земљиште неравно и обрасло коровом и шибљем, ту је лако хитром човеку умаћи испред коњаника. А сво земљиште око замка било је такво; дакле, веома подесно за младога Кламерана. Гастон се налазио на узораној њиви.

Ми сви знамо веома добро, да се земља за пшеницу мора за 60—70 сантиметара узорати, није дакле никакво чудо, што су коњи једва стојали на ногама, а о трци каквој није могло бити ни речи. То је нагнало жандарме да стану. Само четири хусара пођоше и даље. Али труд им је био узалудан. С бразде на бразду, Гастон је тако далеко измакао, да је стигао већ младу кестенову шуму. Ова потера била је у толико занимљивија у колико је гоњени више измицао испред својих гонилаца. За то су коњаници готово с неким одушевљењем јурили за њим, па кад год би се Гастон изгубио у каквом шибљу па се доцније појавио, они би сви радосно клицали. Гастон је веома добро познавао околину, и за то није очајавао. Знао је да ће из шуме изићи у поље, које је од шуме раздвојено дубоким и широким шанцем. Он се решио да скочи у шанац па да се прикрије у њему или да оде у њему подаље, док ће га гониоци његови без сумње тражити по шуми. Једно је само смео с ума. Заборавио је да је река надошла па је шанац напунила водом. Река није била ни на двадесет корака даљине. Валовита Рона с неком необичном хуком котрљала је своје мутне вале. Шта да се ради?... Ако пође напред, ако се затрчи, може погрешити и не прескочити шанац, и онда је пропао. Осећао је да се круг, коме је он средиште, све више сужава. Не остаје му ништа друго осим пиштоља. Али има ли црње судбе за једног Кламерана, но да се овде у сред поља, гоњен жандармима и коњаницима, својом сопственом руком убије! Није хтео да се убија. Рекао је у себи да је преостао још један начин, истина страшан и очајан, али није немогућан, остала је још река. Брзо је пришао обали, држећи у руци запет пиштољ. Стаде на један изваљен грм и отуд прелете оком по пољу, да види где су му гониоци. Грм се заљуља под Гастоном. Жандарма и хусара било је до дваестину. Радосно заклицаше кад га видоше.