Недеља

Страна 24,

Број 19. и20.

—- Има Бога Гастоне, у чијој је руци и судба и будућност наша. Утопљеник се хвата и за сламку. Та једна једина реч „будућност" испунила је душу Гастонову новим надањима. — Ти ми заповедаш и ја ти се покоравам, рекне Гастон са свим одважно. Доста је било слабости. Живећу, борићу се и победићу. Грофица ла вербериска хоће злата, добро, после три године бићу богат човек или ме неће бити Валентина је склопила руке и благодарила Богу, јер се овако неочекиваној одлуци Гастоновој није баш ни мало надала. — Али пре но што бих пошао, рече Гастон; хоћу да ти дам свету залогу моје љубави. После тих речи извадио је из шпага свилену кесу, у којој је био накит по-

(Види опис на 30. страни) којне маркизе, мајке Гастонове, па га даде Валентини. — Ово је накит моје покојне мајке, ти си једина достојна да га иосиш. Одавна сам га наменио теби. Валентина се устезала да прими понуду- — Прими, наваљивао је на њу Гастон; узми као залогу до мога повратка. Ако се после три године не вратим знај, да сам умр ] о, па га задржи за успомену на онога, који те је тако силно љубио.... Валентина се заплака и узе поклон Г астонов. — А сад, рече Гастон, још једну молбу. Свако држи да сам умро и баш у томе лежи мој спас. Али свог старог родитеља

не смем остављати у неизвесности, за то тражим од тебе, — закуни ми се да ћеш урадити — да одеш до кламеранског замка и да однесеш моме оцу глас о моме спасењу. — Заклињем се, одговори Валентина. Гастон се решио; осећао је да је у томе часу довољно храбар, па је хтео употребити тај тренутак, за то се наго према својој пријатељици да је последњи пут загрли. Међу тим Валентина га нежно одгурну од себе. — Куд си наумио ? запита га. — Идем у Марсељ, где ћу се сакрити код каквог мог пријатеља, па ћу чекати на прилику да умакнем. — Овако сам не можеш ићи, потребан ти је друг и вођа. Ја ћу ти га наћи, коме се безусловно можеш поветити. За тим се дигоше и пођоше на мале вратнице баштенске, па се брзим корацима упутише колиби једнога лађара. Стари Мануел седео је у својој дрвеној наслоњачи, па се грејао крај топле пећи. Изгледао је као да спава. Кад је спазио Валептипу и Гастона нагло је скочио, па је протрљао очи, ^ер му се учинило да снева. — Чича Мануеле, поче Валентнна, господин гроф принуђен је да се крије, да бега. Рад је да још ноћас стигне до ушћа, да би кришом могао сести на морски брод. Можете ли да га на вашем чамцу одвезете до утоке Ронине? Честити старац затресе главом. — Каква је сада река, па још ноћу, то је немогућно. — Али ви ћете ми учинити велику услугу ? — Вама, госпођнце Валентина? Е онда пристајем. Тада старац примети Гастону, да су му хаљине сама вода, да су каљаве и да је без шешира. — Даћу вам хаљине мог покојног

Ј1уљенве великог опеадног топа калибра 28 ем.