Недеља

Број 19. и 20.

Страна 25

сина, то ће вам у неку руку послужити као лажно одело. Пођите самном. После неколико тренутака вратио се чича Мануел са Гастоном, који се тако прерушио, да га готово не би човек могао познати. Валентина их је испратила до обале. Док је старац спремао чамац, двоје заљубљених загрлише се на растанку. — После три године! рече Гастон, после три године. — С богом, госпођице, рече старац. А ви, младићу, држите се чврсто.... За тим се снажно отисну од обале и чамац се нађе на средини реке.... После три дана Гастон се, уз помоћ чича Мануелову, укрцао у Том Џовову америчку лађу, која је сутра дан стпловила у Валпарезо. IV. Валентина онако бледа и дрхтава стојала је као скамењена на обали, гледећи за мајушним чамцем, који јој однесе драгана. Муњевпом брзином јурио је чамац низ реку и већ после неколико тренутака изгледао је као малена црна тачкица, која си све више и више губи у сивој речној магли. Гастон је отишао, спасен је, а она сад може пустиви на вољу осећајима свога срца и своме очајању. Сад није имала више потребе да крије сузе. После н ене отоичашње храброс-ти наступила је код ње крајња малаксалост и неодважност. Осећала је да је скрхана и убијена; чинило јој се као да се у њој нешто прекинуло, као да јој је с чамцем однето и пола живота. Јер ваља знати, да се Валентина ничему добром није надала и ако је на растанку умела охрабрити Гастона. Поражена последњим догађајем, изгубила је сваку наду. Кад је помислила на будућност, морала се згрозити.

Најпосле увидела је, да је време већ да се врати. Лаганим корацима упутила се замку, кроз она вратанца, кроз која је толико пута излазила у сусрет своме Гастону. Сад је осећала да између тих вратанца и њене среће почива грдан јаз, који се прескочити не да. Пре но што би отишла у своју собу, смотрено је обишла око замка да види прозоре мајчине. Прозори су као и обично били осветл>ени. Графица је дуго и дуго читала ноћу. Живећи безбрижно и угодно, што на селу скупо не стаје, графица је мало водила рачуна о својој кћери. У њиховој одвојености од осталог света грофица је гледала довољно јемства, да Валентини може дозволити потпуну слободу. За то је Валентина могла и дан и ноћ, кад год је хтела, одлазити из воје собе и ходати по башти и по обали. Па ипак ове ноћи бојала се Валентина,

џапзење јлз опеадног топа за време мукденеке битке (Види опис на 30. страии).

да је ко не спази. Питали би је, што јој је хаљина тако каљава. Срећом без икакве сметње је доспела до своје собе, па се забравила. Жудела је за самоћом, морала се припремити за удар, који ће је неизбежно снаћи. Седе за свој сто за рад, па извади из шпага ону кесу коју је добпла од Га стона и узе онако махинално вадити из ње наките Ох како би била срећна, кад би макар овој најмањи прстен могла метнути на прст!