Недеља

Број 19. и 20.

Страна 21

рекла, да је Гастон жив, Али она је страховала да ће злоупотребити поверену јој тајну, па је учинила погрешку и прећутала је истину. — Е онда желела бих на сваки начин говорити с господином Лујем. Оа реч Валентинина избацила је Сен Жана савршено из такта. — Шта ви, зар ви?... То тек не можете захтевати госпођице. Зар и после онога, што се догодило. имате храбрости да се нојавите пред лицем његовим? То не дозвољава ја, јесте ли чули? Шта више саветовао бих вам, да се што пре вратите кући. Не бих могао јамчити да вас и слуге не би осудиле, кад би вас виделе. За тим и не сачекавши одговор Валентинин брзо се удали. Шта је могла Валентина урадити сада? Поражена, понижена изнурена од силног напрезања, хтела је до душе да се врне, али је за часак морала ипак застати да поразмисли о прошлим догађајима. Кад је пошла, вељаци су већ у велико радили своје тожачке послове. Чули су за синоћни ссучај, па су кукавну девојку с пакосним смешењем поздрављали. Кад се вратила у Ла Варбери срела је Милхона, који је тражио. — Ах, госпођице, рече слуга, одите брзо. Госпођа је јутрос добила визиту, па од тога доба једнако распитује где сте Припазите, госпођа је у ванредно огорченом стању, Често и много се помињу патријахални обичаји наших предака. Могућно је да су некад, веома давно, одиста постојали ти патријахални обичаји. Али ван сваке ј'е сумње, да жене наших праотаца нису имале толику оштроумност и тако дугачак језик као садашње жене. Госпођа Ла Верберијева имала је лепу навику, да псује као какав лађар. То смо навели само за то, да би читатељ могао појмити са каквим ]е лепим речима предусрела своју кћер грофица Ла Верберијева. Грофици су саопштили шта се синоћ доходило. Нека стара удовица, њена другарица, дошла је да јој исприча све и разуме се да исприча тако, да направи од „комарца магарца." — Ова драга при-

јатељица грофичина поранила је пре зоре, да не би одоцнила са својом сплеткашком доставом. Но, ради истине морамо напоменути, да се грофица Ла Верберијева није љутила толико због пропалог гласа своје кћери, колико због тога, што су јој се сви планови њене таштине сурвали у бездан. Тако страшно компромитована девојка не ће се олако удати. Грофица је увиђала да би сада морала чекати да се стишају ти гласови, па тек да је уведе у велики свет. — Несрећнице ! викала је графица јаросно, дакле тако поштујеш ти вековну чистоту части своје породице. Ла Верберијеве није требало никад чувати.... Ти злоупотребила ту слободу, да би могла ступити у ред оних, које живе на срамоту нашега пола.... Валентина је предвиђала овај страховити призор по њу, па га је ишчекивала са приличном хладнокрвношћу. Трпела је све што јој се казује, трпела је као казну њене грешне љубави. Осећала је да је мајка с правом грди, па је оборила главу и ћутала, исто онако као грешник на причести. А баш то ћутање увећавало је гнев грофичин. — Хоћеш ли одговорити? викну јаросно. — Шта да говорим, мајко. — Кажи несрећнице, да лажу сви они, који тврде, да је посрнула једна Ла Верберијева. Брани се, говори! Валентина је ћутала. У место одговора оборила је главу. — Дакле, истина је, викну грофица готово ван себе, дакле истина је! — Опрости, мајко! муцала је јадна девојка. — Шта ! да ти опростим ! Дакле нису слагали. Да ти опростим ! Опрости! То ће рећи да признајеш своју кривицу. До сто врага, па каква хрв тече у твојим жилама. Зар ти не знаш да има погрешака, које треба порицати чак и тада, кад се оком виде. А ти, кћери моја! Зар ти не осећаш да је твоје признање толико безочно, да прелази сваку меру. Је ли то икад ико чуо: има љубазника и то признаје отворено, без цр-