Недеља

Стрлна 28.

Број 19. и 20,

венила. Треба још и да се похвалиш са тим, ао би ти најбоље приличило. — Ах, мајко, имај сажаљења. —- А зар си ти имала сажаљења према мени. Јеси ли помишљала на то, да ме твоја срамота може убити пре времена. Ах знам ја, да си ме ти чешће исмевала заједно с твојим љубазником. Ја сам ти поклањала толику веру као и себи самој. Држала сам да си смерна и чедна као што си била у колевци. Међу тим шта сад чујем.... помињу ти име на све стране, смеју ти се и радују. Твој љубазник потрза нож па коље и убија.... У твоје сам руке положила част наше породице, а шта си ти урадила с њом ? Жртвовала си је једном никоговићу. То је било већ и сувише. Реч „никоговић" увредила је понос Валентинин. Осећала је да није заслушила такво поступање. Хтела је да протестује. — Али не, варам се, рекне грофица, имаш право. Твој милосник није био тек ма ко. Ти си изабрала баш између свију нашег крвног непријатеља. Зар ти је он требао, тај кукавица, који се јавно хвалио твојом наклоношћу, тај јадник, који је и на мени и на теби осветио срамоту својих предака.... — Не, мајко, не говори тако. Он ме је искрено љубио, и да се могао понадати, да ћеш и ти пристати.... — Шта, ваљда би те узео за жену? То никад! Пре бих те волела видети где поступно тонеш у све дубљи кал, но да постанеш жена таквог човека. Грофица је у необузданој љутњи својој према Кламеранима употребљавала н такве изразе, које ми не можемо овде поновити. — У осталом твој се љубавник утопио, а стари маркиз је прецрко. То је прст Божји, ми смо освећени... Валентини и нехотице падоше на ум речи Сен-Жанове, који је рекао: „ви се томе у Ла Вербериу само радовати можете." У грофичиним очима сијала је зрака неке пакосне радости. То је сасвим поразило кукавну девојку. Има већ пола сахата како са натприродним напрезањем савлађује себе, да би могла отрпети овај низ најтежих увреда, али снага је најпосле издаде и

ако се њена воља противила томе. Пребледела је, зажмурила, раширила руке па се онда прострла на поду колика је дуга. У падању ударила је чело о врх ораовог стола. Грофица је немо и без осећаја гледала у своју кћер, која је с крвавим челом лежала на поду. ГБена увређена таштина није дозвољавала да се пробуде у њој осећања родитељска. Она је била од оних душа, које у јарости забораве на све племенитије осећаје и знају само за оно, што их је разгневило. Видећи, да се Валентина не миче, трже за звонце и слуге дотрчаше. — Одведите госпођицу у њену собу, рече им грофица. Закључајте врата и кључ донесите мени. Грофица се решила да Валентину држи затворену, да не би умакла. Премрла је лепо од страха због јавног мњења. Добро је познавала пакосне језике. Да није по себи? Тек знала је да ће беспосличари месецима глодати ту сплетку. По паланкама извесне ногрешке не заборављају се тако лако као у варошима. Тешко девојци, која посрне на селу или у паланци; Та мора испити до дна пехар чемерике, та мора осетити сву горчину грубе подсмевке. На селу се поносе ако се за каквом девојком каменицама могу бацати. Међу тим грофичино је умовање било неоправдано. Боље је ако се светина одмах засити, но кад јој се дозволи да једну ствар нагриза мало по мало. Осујећени су сви планови грофичини. Слуге јој јавише, да је Валентина дошла к себи, али да јој ипак није добро. У први мах грофица је држала да је то претварање, али кад је отишла у собу Валентинину уверила се, да овој прети опасност. На њеном лику није се могла опазити ни једна црта сажаљења, па ипак зато одмах је послала у Тараскон по лекара Рагота, који је у оно доба сматран за неког оракула у околини кламеранској. То је био човек, чија ће успомена за дуго живети. Био је у толикој мери богат, да није никада примао награде за своје визите. И дан и ноћ могао се човек сретати с