Недеља

ОрОЈ 1У. И А\Ј.

V--1 јЈапа итз.

његовим чезама, у која је била упрегнута нека стара кобила. Са собом је носио вазда добра вина и најпотребније лекове. Био је човек онижег раста, ћелав, живахног погледа, насмишљивих усана, вазда весео и разговоран, ма да је врскао у говору, а поврх свега тога био је ванредно добре, благе нарави. Могло му је бити до педесет година. Грофичин слуга нашао га је код куће и он је одмах пошао с њим. Стари Раго брижно јс набрао чело, кад је видео Валентину. Тај човек имао је ванредно оштро око, а осим тога био је обогаћен многогодишњим искуством. Наизменце је гледао час у болесницу час у њену мајку, док најпосле није рекао: — Ово је дете опасно болесно. Глас његов потресао је и грофицу, али ова не рече ништа. — На неколико тренутака желео бих остати с њом на само, додаде после лекар Рагот. И добро име и карактер лекарев у толикој је мери импоновао грофици, да се она није умела противити његовом захтеву. До душе није јој било право, што је морала изићи, али се ипак удалила и отишла у побочну собу, где јс забринуто чекала извешће лекарево. Лекар се тек после пола сахата појавио, а то је за њу био читав век! Старац, који је толике утешио, развеселио и разгалио, сад је изгледао и сам јако потресен. — Ну? запита га грофица. — Ви сте мајка, госпођо, одговори лекар невесело, а то ће рећи, да сте извор праштања и милосрћа. Будите храбри — ваша је ћерка с бременом. — Несрећница! Томе сам се надала. Грофица је тако севала очима, да се и сам лекар поплашио. Из њених очију лекар је прочитао читаву вечност, разумео је шта јој се у души догађа, па јој са свим оштро погледа у очи: — Госпођо, то се дете мора родити. Лекар се није варао. У мозгу грофице Ла Верберијеве породила се страшна мисао; она се у тренутку решила, да уништи живот детињи

јер срамота њене кћери не сме имати живих сведока. Видев да је одала своју мисао, оборила је очи пред погледом лекаревим. — Ја вас не разумем, господине, рече тихо. — Али ја вас разумем, грофице. Ја сам тиме хтео само рећи, да злочин не може спрати срамоту. — Господине!... — Ја кажем само оно, што мислим. Ако се варам, боље по вас. У овоме часу госпођица је Валентина веома болесна, али нема никакве опасности ; снажни душевни потреси изазвали су грозницу, коју ћемо већ излечити. Грофица је лепо видела, да се лекарево подозревање није разбило, па се претварала као да је веома њежна. — Па бар реците ми има ли какве опасности ? запита. — Тога се не бојте,. госпођо, одговори лекар. Међу тим вашој кћери потребно је душевно спокојство, а то јој само ви можете дати. Само неколико њежних речи с ваших усана, па ће све поћи на боље и без мојих лекова. Међу тим и најмањи душевни потрес могао би уништити њен слаби организам. — Морам признати, одговори грофица притворно, да сам се у први мах, кад сам дознала да је моје кукавно дете постало жртва једног ниткова, толико разљутила, да нисам умела ни владати собом. — Моја драга госпођо, тај први тренутак већ је прошао, ви сте мајка и хришћанка, па ћете знати ваљда шта вам треба радити. Моја је дужност да вам спасем кћер и њено дете и то ћу урадиги. Сутра ћу опет доћи. Госпођа Ла Верберијева није могла дозволити да лекар оде, а да се потпуно не објасни с њим. — Шта, викну она, зар би ви хтсли да ударим на добош срамоту моје кћери. Зар ви хоћете да посгане јавна брука оно, што сад многи тек слуте? Лекар се замисли, није ни сам био спреман на такво питање. (Наставиће се).