Недеља

Страна 6.

Број 19. и 20.

„мени се плаче, ја не могу да певам." Сиромашак поче сам певати из свег гласа. Али, њему се одмах придружи још један глас у свакој песми. То му би мило јер мишљаше да му и жена поче певати, окрете јој се и рече: „Ти жено, ипак певаш; то ми је мило што ми чиниш по вољи." „Не пада ми ни на памет да певам гладна, ни уста не отворих до сада", одговори мужена. „Па ко то онда пева самном ? ко ме то прати? Ја чујем још један танак глас?" „А ко ће те знати." Сиромашак поче другу песму, и опет чује онај исти глас да с њиме заједно пева. „Ама шта је то, жено, ти кажеш да не певаш, а ја једнако чујем један глас? ко то може да буде што ми се у песми придружује? „Да не певаш самном ти љута сиротињо ?" „Јест, драги пријатељу", одговори му сиротиња; „Ја сам поред тебе и певам стобом целим путем." „Па кад знаш тако лепо певати а ти нас отпрати још мало." „С драге воље, пријатељу", одговори му сиротиња, „нећу те ја оставити, не брини се," И тако сиромашак са својом женом стигне кући а са њима и љута сиротиња. Чим уђоше у кућу рече сиротиња свом сиротом човеку: „Хајдемо до крчме да попијемо по једну чашицу у знак нашег доброг пријатељства." „Немам новаца, па немогу ићи у крчму, јер што попијемо треба платити." „Ако је због тога, могу ти одмах дати савета, драги пријатељу, одговори му сиротиња. „Скини тај гуњ, што га имаш на себи, па га заложи код крчмара, и онда ће бити пара да пијемо. А и што ће ти. Пролеће је и онако скоро, те га више нећеш ни требати." Сиромашак и не размишља, послуша савет сиротиње, заложи гуњ и попије га. Сутра дан опет га сиротиња позва да оду заједно у механу где има вина и ракије, где ће се лепо провести и све невоље заборавити. — Сиромашак опет послуша сиротињу. А по савету њеном сада заложи коња и кола. За неколико дана и то попије. Није прошло дуго време, овај бедни човек продаде и осталу своју сиромаштину: парче земље, плуг, зубунство женино, па чак и кућицу своју дао је своме комшији у залогу. Кад је бедник видео да нема више шта да заложи и прода и да га савети љуте сиротиње доведоше до просјачког штапа, реши се да више не пије и да отпочне нов живот. Свом снагом прионе раду, да би себе и своју породицу спасао од коначне пропасти. Сваког јутра дизао се пре сунца и ишао у иадницу, а у мркли мрак враћао се кући са целом својом дневном зарадом. Механу иије хтео ни видети. На глас сиротиње и њене савети није се ни освртао. — Кад то виде љута сиротиња, она се умири као мртва. Легне на банак од фуруне и ту дремаше по ваз дан. Тако је прошло више месеци. Сиромашак је радио из дана у дан одхранио своју породицу како је могао. А сиротиња се никако не

дизаше са банка од фуруне. Она само посматраше како сељак неуморно ради. Најзад њој досади то вечито дремање, те се дигне са свога лежишта и рекне вредноме сиротану: „Драги пријатељу, видим да си много вредан. Радиш дан и ноћ па ипак неможеш никако да надокнадиш оно, што си самном у друштву изгубио и потрошио. Зато ја хоћу да ти помогнем. Отиди до твога комшије и замоли га да ти узајми његова кола и волове, па да се заједно одвеземо у шуму." Сиромашак замоли комшију за кола и волове и обећа да ће му за ту услугу надничити недељу дана. Комшију изненади ово тражење па запита: „Шта ће ти кола и волови?" „Оћу у шуму по дрва", одговори му сиромашак. „Добро, узајмићу ти их, али пази само да ми волове не упропастиш, јер их не можеш платити, мањ да ми надничиш целог свог века за њих." Сиромашак узе кола с воловима седне у њих заједно са сиротињом и одвезе се у шуму. Кад стигоше до шуме сиротиња рече сиромашку : „Видиш ли онај велики камен што тамо десно лежи под храстом? Терај кола драги пријатељу, на ту страну до самог камена." Сиромах учини како му сиротиња рече. Кад стигоше на означено место сиђоше обоје с кола. Сиротиња загледа добро камен па, окренувши се сиромаху, рече му заповедајућим гласом: „Подигни тај камен!" Сиромашак поче камен дизати а сиротиња му помагаше. Ишло је врло тешко, јер је камен био врло велики. Једва га, после великог напора, покренуше и, на велико изненађење сиромахово, указа се пред њима јама пуна дуката. Сиромашак се нагне над јамом па поче вадити дукате и у џак их трпати. Он натовари пун џак на кола и хтеде поћи својој кући. Али у тај мах спази сиротињу поред јаме. Он јој тада рече: „Сиђи молим те доле у јаму па покупи и оне дукате што су затрпани. Требаће нам за наша заједничка уживања:" Сиротиња му учини по вољи и сиђе у јаму. Али тек што је сишла, сиромах навали на јаму тежак камен и њиме поклопи сиротињу да никако није могла напоље изаћи. Сиротиња поче молити и викати да је ослободи, али јој он одговори. „Остани само ту, тако ће бити најбоље, јер ако се вратим с тобом у друштву, ја ћу и овај новац пре или после упропастити," Не осврћући се више на запомагање сиротиње, врати се сељак својој кући. Предаде комшији кола и волове неповређене, не говорећи ништа о своме благу. После тога стаде размишљати шта да ради са толиким новцем. Одмах сазида себи лепу и пространу кућу. Остали новац смести у подрум. Отпоче затим лепо и безбрижно живети. Деца су му била увек сита и весела, а он и жена уживаху у