Недеља

Број 22.

Страна 21.

гостију и за час нађе име: маркизе Флорансе де Рив. Кад је дошао у стан маркизин, он сасвим озбиљно упита собарицу може ли говорити с г-ћом маркизом. Флоранса се зачуди тако доцној посети, али на један мах помисли : сигурно је какав Гијев пријатељ па рече: — Доведите господина. Чим Жак уђе, она му се учини још много лепша но тога дана на шеталишту; он никад није био бојажљив, и то у овом случају не би било ни умесно. Он овако поздрави маркизу: — Ви сте, госпођо, исто тако пријатни као лепи. Ја сам се у вас заљубио. Ви и Каро морате данас са мном ручати.

Г-ђа Стојанов дубоко се поклони пред маркизом и рече дркћући: — Господине, ви сте у заблуди. Ова госпођа није оно, што сам ја. Што сам ја у њеној околини, имам да заблагодарим само њеној превеликој доброти, али ја видим да то не заслужујем. Кад Жак оде сирота маркиза бризну у плач. Она сазнаде истину, сазнаде каквој је женској указала гостопримство, скаквом је женском, руку под руку, ходала пред толиким светом. Још истога дана мала маркиза отпутова из Бањијера. III. Гроф Ги де Сет-Еглиз није се могао

Снимак г. Бор. С. Поновића, капегана Касарма II ггешадиеког пука у Ј4ншу

Овакав поздрав и ово понашање доведоше маркизу у крајну забуну. Она се питаше: да ли је тај официр луд, па зазвони за собарицу. — Али молим вас — настави Жак — ви се ваљда не бојите мене, вашег најоданијег роба. Признајем да сам погрешио што сам био овако слободан; човек може живети и у најпокваренијем друштву, али ипак може сачувати своју нежност. Али ви сте тако лепи, и ја вас до лудила љубим. Кад Жак виде да му маркиза још не одговара, он се 'занесе, загрли је и пољуби је у уста. Флоранса цикну. У тај мах уђе у собу г-ђа Стојанов. — Ах, драга! — повика официр престави ме твојој пријатељици.

начудити, како му се сестра променила. Она дотле тако мирна и блага жена, непрестано је била у неком узбуђеном стању и често пута, без икаква узрока, бризнула би у плач. —- Флоранса, срце моје, шта ти се догодило? Ти ниси више блага, ниси више ни добра, ти ниси више срећна. Нас двоје саморани смо на овом свету; коме ћеш се поверити ако мени нећеш? Па реци ми, злато моје, шта ти је било, шта ти се десило? Флоранса наслони своју лепу главу на прса братова и стидећи се исприча му какву је женску примила у Бањијеру у свој стан, па му онда исприча догађај с оним младим официрем, који се усудио да је пољуби у уста. Гроф повика: