Недеља

Број 23.

Страна 11.

У БЕРБЕРНИДИ — А П. ЧЕХОВ Јутро је. Нема ни седам часова, а берберница Макара Кузмића Блесткина је већ отворена. Њен сопственик, мали, у двадесет трећој години живота, мастан, али чапкунски одевен момак заузет је успремањем бербернице. У ствари нема се шта ни да уређује, али се он ипак послом ознојио. Овде крпом брише прашину, онде нашав стеницу скида је са зида. Берберница је мала, уска и нечиста. Дашчани зидови су облепљени избледелим тапетима. Између два нечиста, тако рећи уплакана прозора, налазе се танка врата, која ужасно шкрипе, над њима је звонце, које је од влаге позеленило, које цинка и јауче тужно, без икаква узрока. А погледнете ли у огледало, које виси на једној страни зида, оно вашу физиономију искриви и накаради најнемилосрднијим начином! Пред тим се огледалом шиша и брије. На сточићу, такође масном и нечистом, као што је и сам Макар Кузмић, налази се све: чешљеви, маказе, бријачи, јевтин „пудер" и прекомерно разрађена „колоњска вода". Више врата зајеца звонце и у берберницу улази старији човек у непостављеном кожуху и „штофаним" ципелама. Глава му је увијена женским шалом. То је Ераст Иванић Јагодов, кум Макара Кузмића. Некад је био вратар конзерваторије, а сад станује на Црвеном Потоку и бави се браварством. „Помози Бог, Макарушко !" рече Макару Кузмићу, заузет уређивањем. ЈБубе се, Јагодов скида с главе шал, крсти се и седа. „Ала је то даљина!" рече стењући. „Шта, зар је то шала? Од Црвенога потока до Калушких врата!" „Како сте?" „Рђаво, момче. Имао сам грозницу!" „Шта, грозницу?" „Грозницу. Лежао сам месец дана. Мислио сам да ћу умрети. Већ сам се био и причестио. Сад ми коса опада. Доктор ми је наредио, да се ошишам, Коса ће, вели, да израсте поново, гушћа! — И тако сам мислио: идем Макару.

Боље него другоме, боље рођаку. Урадиће боље и неће новац. До душе је мало далеко, заиста, али не мари? То је шетња!" „Весма радо. Молим!" Макар Кузмић шорну ногом, показујући столицу. Јагодов седа и огледа се у огледалу и као што изгледа, задовољан је собом. У огледалу се види карикирано лице, с хотентотским уснама, тупим, широким носом и очима на врх главе. Макар Кузмић застире рамена свога клијента белим убрусом с жутим пецкама и чвака маказама. „Да вас ошишам до главе", рече. „Природно. Како бих личио на Татарина. Коса порасти гушћа". „Како је тетка?" „Ту скоро је била код мајоровице те јој помагала. Дали јој рубљу". „Тако, — рубљу! Придржите ухо!" „Држим... Пази, да ме не очуљиш. Ах, ала боли! Вучеш ме за косу ". „Није то ништа. Без тога се у нашем занату не може. А како је Ана Ерастовна?" „Ћерчица? Добро. Бежи. У среду прошлу смо је верили са Шејкином. Зашто ниси дошао?" Маказе се ућуташе. Макару Кузмићу клонуше руке и он уплашено пита: „Кога сте верили?" „ Ану „Како? За кога?" »За Прокопа Шејкина, у Златоустенској улици је његова тетка домаћица. Добра женска. Природно, сви смо се обрадовали, слава Богу! —■ Кроз недељу дана биће свадба. Дођи, провеселићемо се". „Ама како је то, Ерасте Иванићу?" рече Макар Кузмић блед, зачуђен, слежући раменима. „Како је то могуће? Јер Ана Ерастовна... јер ја... та ја сам је волео... био сам намислио. Па како то?" „Па тако. Узели па заручили. То је добар човек". По челу Макара Кузмића избија студен зној Оставља маказе на сто и песницом таре нос „Ја сам мислио../ 1 рече. „То није могуће, Ерасте Иванићу! Ја... ја сам заљубљен и своје сам јој срце понудио... И тетка ми је обећавала. Ја сам вас свагда поштовао управо као оца... и увек вас шишах бесплатно. Редовно сте од мене