Недеља

Страна 12.

Број 24.

Снимак В. Радуловића Сабор у манаетиру Ђурђеви Стубови

неумрљана као што је и њено дете било. Уверавам те, да су та причања лажна. Ја ћу јој то опет нагласити и видећеш, да је овако како ја мислим. — Реци ти њој отворено. Чуо сам то и то; нека ти одговори, јер ти хоћеш њену чистоту, казао сам му при растанку. То он није могао. Био је толико бојажљив, био је толико нежан да то никада не би рекао. И није јој отворено рекао. Опет је само нагласио и њина имена убацио. Њој је било то врло лако и она је увек подробно и са фактима уверавала. Он јој је веровао и мене тако исто уверавао. И у колико смо свакога дана о томе непрестано разговарали, у толико је он више почео бивати бојажљив. Није се плашио ње, јер је њој веровао. Није се плашио причања света, јер је то увек умео да одбије и уништи. Али је у њему псстајала нека бојазан. Зашто и због чега није ни сам знао. Он је себи нешто предосећао. Као да је очекивао велику несрећу, коју неће моћи поднети, * И на њу је дошао ред. Било нас је у кафани у вече седам познаника. Сви смо били добро расположени и сви смо се шалили. Кад смо исцрпели шале са свима за столом, узели смо и оне, који нису ту. И тако из шале у шалу дошао је ред и на афере. Причали су о једноме мужу, који је имао једно дете и то није било његово већ некога трговца. На мети је пријатељица мога пријатеља. То је њена афера. И за ту аферу знао је њен муж и он се раз вео после смрти детета. На то је мој пријатељ поцрвенио. Подбочио се врло вешто и заклонио рукама цр-

венило. Био сам се уплашио, јер је тада први пут поцрвенео. Мислио сам да је то највећи потрес. Отишли смо и он ми је рекао да ће опет убацити и нагласити. — Ако буде поцрвенила као што сам и ја, значи да је истина, добацио ми је он при руковању. * Он је отишао код ње. Она је била весела и много му је причала. То је био за њега згодан моменат, да изврши препад. И он јој је нагласио и убацио име трговца и име детета. Она је застала. Покушала је да настави ћаскање, али је он поново нагласио. На то је она поцрвенила и одсечно одбила. * Исте ноћи се мој пријатељ убио. Оставио ми је писмо и у њему целу сцену испричао. Завршетак писма: „Она је била мој идеал. Ти то знаш. Кад он не постоји више као чист, не могу ни ја постојати. Он се брзо испунио и брзо себе упропастио. Реци јој го она је поцрвенила." Сиромах! Толико је волио и ценио, да јој све то није хтео отворено рећи. * На опелу мога пријатеља чуо сам једнога старца, друга његовога оца, где разговара о моме пријатељу. — Глупо је то осећање. Требао је презрети, рекао је старац. — Не, то је поштено осећање, добацио сам. Поштено толико да само себе утире, јер неће само себе да умрља. Он је, господине, од оних самоубица, каквих је у већини, који се убијају у тренутку, када им се поштено осећање потресе. Само томе је он подлегао.

Снимак пешад. капетана Б.ЗС.^Поповића Дешјанинова улица у Ј4ишу