Недеља

Страна 10.

Број 24.

Браћо ! Помозите, да га однесемо кући... Станује овде... ту... Мокри извошчик, баба, пилићар и деран дочепаше тело лењивчево и под мојим вођством, муком га унесоше у његов стан. Цела трупа, положи га на постељу, пријатељски се прекрсти и лагацко, на прстима, изађе, оставив ме с телом самога. Тело се покрете. Лукави поглед лењивца почиваше на мени. — Одоше ли ? — упита. — Боже! Ви сте живи !!... Мислио сам... — Опростите, што сам вас утрудио. Просто ме је мрзило, да се овако мокар враћам кући пешице и помислих : Нека ме ти глупаци на рукама однесу. Нећу ли вас утрудити извесном молбом ? — Шта то ? — Притисните дугме, које ми је више главе ! Ма да ми је веома криво што вас... Мил. Ђ. Бугарски.

Ј4аШе с/шке

Јаков Чорбић, потпредседник Народне Скупштине. Јаков Чорбић је, као што се каже, човек из народа, али својом природном трезвеношћу и разборитошћу он се за крагко време свога посланиковања умео уздићи над многим и многим школски спремнијим људима. Колико је он цењен и уважен међу својим посланичким друговима види се по томе, што је изабрат за другог потпредседника Народне Скупштине и тако испег на положај, за који се бирају само људи ређих подобности и већега угледа. Чорбић је рођен 1869 године у селу Ријеци, у срезу студеничком. Школовао се у Студеници веома мало. Није свршио потпуно ни дра разреда основне школе, али је све то доцније накнадио трудом ка'о самоук. Још као сасвим млад човек почаствован је изборима за часника општинског. Бивао је и председник своје општине, а године 1901. изабрат је први пут за народнога посланика. Од тога доба стално је посланик за округ чачански. Као посланик један је од бољих гоШто Чорбића као човека и трговца особито повољно карактерише то је то, што је омиљен и поштован и код својих политичких противника и у опште код свега становништва свога краја.

Фридјунгова парница. Како се највише сведочби београдских сведока има захвалити што је у Фридјунговој парници наступио обрт на штету туженога, а у корист тужилаца, чланова српско-хрватске коалиције, то доносимо слике тих сведока, а то су господа: д-р Мирослав Спалајковић, д-р Ђожа Марковик, Риста Одавић и Миле Павловић. Слику г. Љубе Да■ видовића не доносимо у овом броју за то, што смо је донели у нашем 21. броју. Да би читаоци видели како изгледа и жалосни јунак Фридјунг, који је морао да призна, да је био клеветник, доносимо и његову слику. У једном од наредних бројева донећемо слике и неколицине чланова српско-хрватске коалиције.

О Симфониско вече на Калемегдану

На затишју једног маглоликог дана, Оболело лишће падало је тио По свелој алеји. С оседелих грана Чуо се је уздах, што је сузе крио. А статуе бледе стојале су немо, И презривим оком гледале су мрско; Потоњи се тренут већ животу спремо... Док водоскок тихим јецањем је прско... Ту не беше никог, осим само мене, Јер свет је већ давно окренуо главу, И исмејб оно куда нема жене, А без циља лута с обманом кроз јаву. А ја сам далеко кроз осаму слатку, Са потајним болом, ломећ' руке боне, Оплакивб себе, своју младост кратку, Што дубоким трагом у неповрат тоне... Но плач беше касно... А болне су речи Клеле самог мене, узбуђене јако; — Док скрушен, без моћи, чух заповест: „клечи!" А нада мном тужно мој је анђб плако... Београд, 1909. Ранко А. ]УГпаденоаић

— ШЕШИРА ^ ЈИУШКИ* Н ДЕЧЈИ*. V ^НЈВЕЋКДО 'Ј1 НД^ДЕЦШЕЈУГ ИЗБОРУ ДОБИЛА ЈЕ ГАЛАНТЕРИСКА ТРГОВИНА —== КОСТЕ НИКОЛИЋА И ДРУГА