Недеља

Страна 28.

Број 25. и 26.

ЕЛИЗАБЕТА ЖИВ. Ј. ЂОРИЋ

Отишла је из Берлина у свет, стран и непознат. Питома, блага и дражесна, тражила је нежност и захвалност душе. Наилазилаје грубост, глупу и неразмишљену гордост без основа, без претензије на ма какву личну способност но из пуке навике и оригиналности. Често је мислила о свету који треба да позна, падала је понекад у оч-ајање и горко плакала за својом земљом... Њене затворено плаве очи биле су уплакане и црвених ко лутова око њих, а лице је било бледо са благо-модром руменом сјајношћу. Хтела је да буде спободна и да ужива право своје личности није могла. Дани су текли брзо, она се губила у маси својих болова, прошла је влажна јесен, наступила зима па отишла и она, и осмехнуло се дивно пролеће! Са пролећом дођоше и нове наде, нов живот и нова природа. Сувише сентиментална, све је код ње правило буру, доводило је до горких часова али су јој први пролећни зраци донели радост и са љубичицама љубав. Црних, сјајних очију, густе и угљенасте косе, контраст

Фотографија Живкови^а и Антонијевића Пројект Пашка Вучетика (Добио прву награду од 1000 динара и по њему ће се правити споменик)

Фотографија Живковића и Антонијевића ј Пројект Симе Роксандика (Добио другу награду од 600 дин.) Ј1ројеКти за епомвиик, који подиже ерпека аојека вожду К а рађ°рђУ

њеној плавоћи, упозна младића. Он је увек тих и благ, меланхоличан и замишљен беше загонетка младе девојке. Мислила је о њему, кад је одмарала своју душу, кад је над њоме лебдела атмосфера младости и кад је обузимала тиха топлота, нечујно слатко се разливала кроз њене жиле. Тад јој се вила заносна фантазија над обновљеним животом. Часови су јој врло брзо хујали са пролећним данима. једнога дана са младим студентом посматраше сунце и његову румен. Он откри својудушулепој Берлињанки, она уздрхта и би срећна. Тада настадоше дани појезије и снова. У ноћ, у касну ноћ посматрали су звезде и говорили о закону природе. Како је све зањих било значајно, високо и свечано, као велики и благи дан! А, како је све било тужно, монотоно и мирно, утишано и везано законом, који они нису прочитали. Једна душа била је сродна другој, једна природа тражила је другу. Нису се раздвајали ко ноћ и зора. Једнога дана нестало је лепе и нежне Берлињанке. Студент је узалуд тражио своје небо, своје звезде и своју зору. Добио је само једно, мало, уско са црно оивичено писмо