Недеља

Број 25. и 26.

Страна 29.

„Ја сам несрећна, не тужи и не плачи, јер то ја чиним". Више никада ништа није добио. Пролазили су дани у болу и чежњи са црним мислима и разним претпоставкама. ЈБубав је остала увек још непоколебљива, јака и страсна; кад су се обнављале преставе свега прошлог живота, млади је студент гледао у њену слику са жудњом и дрхтавом стрепњом, а за тим је читао оно црно и уско писмо „Ја сам несрећна, не тужи и не плачи, јер то ја чиним". Елизабета,

— Једном — поче чича Стева — скуписмо се на част, као ово сад, а Ђура — Бог да му душу прости! — устаде с чашом у руци и рече: — Сад да пијемо у здравље нашег чича Стеве. Ја устадох, а Ђура се стаде окретати час на једну час на другу страну, и тобоже се нешто с људима заговорио, а кад-кад баци очи на ме, па кад опази да сам сео, а он се опет подиже, окрете се к мени и рече: — У твоје здравље чича Стево! Ја опет устадох а Ђура продужи с људима разговор. Кад ми се досади стојати ја опет седох. И тако се сврши Ђурина здравица. На ово се неки осмехнуше.

Од Рековца до Крагујевца — Цртица с пута о Ђури Јакшићу —

Године 1899., путујући по Левчу, свратим у варошицу Рековац у госте к моме школском другу. С њим се договорим да идемо заједно до Крагујевца, где је он имао некаква посла, а ја да се железницом вратим кући у Београд. Беше то другог августа. Поранимо рано и пођемо пешке пут Крагујевца. Путем смо сретали сељаке обучене у стајаће рухо, јер народ по овим крајевима светкује овај дан као празничак Свети Стеван. Ветровити. 1 Пут у школу где затекосмо свештеника овога села, који сеђаше у зачељу стола, а око њега кметови и председник општински са осталим домаћинима. Пију ракију после благодарења које је чињено у цркви у част дана рођења Краља Александра. Док смо се ми поздрављали, сељаци се помакоше, те нам начинише места одмах до свештеника. Понудише нас ракијем и стадоше нас питати куда смо намерни ићи. Ми им одговоримо. Мало после послужише нас кавом. У разговору са сељацима запитах: да ли се когод сећа да је у овом селу био учитељ Ђура Јакшић? — Јес' био је — рећи ће неки чича Стева. Ја сам његов кум, крстио сам му једно дете. Тада нам с ведрим осмехом исприча једну Ђурину здравицу. нас је водио кроз село Сабанту. Ја предложих моме другу да свратимо школи, која је мало удаљена од друма на једној узвишици. Он пристаде. Идући школи обузело ме је неко пријатно осећање, кад помислих да ћу видети школу у којој је некад учитељевао наш омиљени песник и сликар Ђура Јакигић, 2 Уђосмо 1 На Златибору зову овај празник Свети Сгеван Ветровити Војвода. Тога дана сељаци ни за живу главу не раде у пољу тежачке послове, јер се боје да им ветар не разнесе пластове сена и крстине жита с њиве и да им друге штете не учини. 2 Претписом министра Просвете постављен је Ђура 7. авг. 1865. за привременог учитеља десете класе основне школе у Сабанти, а премештен је одатле у Пожаревац 21. јула 1866. год.

фотограФија Живк,озића и Антонијевића Пројект Јована Лешића 1 (Награђен трећом наградом од 300 динара) Пројект за епоменик, који подиже ерпека војеКа вожду ^арађорђу У даљем разговору сетих се да ми је један учитељ говорио, који је пре неку годину учитељевао у овом селу, да у цркви овдашњој има икона светих апостола Петра и Павла, коју је Ђура сликао, те запитах чича Стеву за ту икону. — Има — одговори ми он — можемо после отићи у цркву да је видите. Мало за тим устадосмо, и са свештеником и чича Стевом одосмо у цркву, која је одмах до школе. На иконостасу показаше нам икону — Ђурин рукотвор. Ликови светитељски личили су једно на друго као да су два брата рођена. Као модел за ликове ових апостола ваља да је Ђури служило сећање на свога 1 Слику Пешићеву донећемо у једном од наредних бројева.