Недеља

Број;25. и 26.

Страна 5.

оД Ваше куће... Хоћу ли Вас вечерас видети у позоришту, контесо?" „Тешко, очекуједш госте вечераС- Књаз Суронов доћи ће са мајком. Ђорђе се уједе за усне, а очи му севаху љубоморним жаром. Његов, иначе врло пријатан глас беше промукао кад је запитао; „Ви много претпостављате књаза. Зар Вам је његово друштво збиља толико пријатно?" Она се насмеши њој својственим осмејком, који је већ многе занео, и одговори му: „О Боже, па зашто да не будем љубазна са њиме? Видите почело се већ по мало старити, па је ред да се и са озбиљним људима забављамо". „Марија! Немојте ме доводити до лудила ! Кад ви у дВадееет и шестој години пристајете да се забављате са човеком од четрдесет и пет, то онда значи да се намеравате за књаза удати. Али тиме убијате ме:не\ Марија! Ја вас молим, ја вас преклињем, саслушајте ме само један минут. Ви сте ме увек избегавали кад год сам хтео да са вама на само разговарам, али сад вас не пуштам; држим вас чврсто за руку, за ову вашу тако милу руку, и преклињем вас, узмите мене за мужа и учините ме потпуно срећним. Будите моја, Марија, јер ја вас неизмерно љубим!"... Марија се, вештим покретом ослободи његових руку и, корачајући два корака назад, одговори му хладно и оштро: „Нећу!" Ђорђе сав пребледе, јер то није очекивао, томе се није надао. Он, који до сад никоју није волео, никоју просио; он, кога су сви ПреДусретали са женидбеним понудама, — да буДе овако одбијен !? И он је то гордо плаво створење воЛео — волео одвише — до лудила!... „Зашто?", запиТа је промуклим гласом. „Јер вас не Љубим!" оДговори му кон-

■}■ Белгиеки краљ Деополд II

теса, и својом урођеном грациозношћу окрете се и оде у трпезарију... Да је цео тај разговор слушала њена гувернанта, Марија је знала, јер ју је видела скривену иза једне палме да седи на столици и дрема. А знала је још и то, да ће сутра цела варош знати о сјајној понуди коју је она одбила. „Неће се од тога умрети", мислила је Марија. А лепог и чувеног Ђорђа одбити — велики је тријумф, који је био прави балсам за њено гордо срце. Ђорђе, ван себе, изиђе из палате љут и у болном беснилу. „Без срца кокетно створење", рече у себи „показаћу ја њој, да ћу се умети утешити ида нећу умрети од туге за њом". Час доцније Ђорђе је стојао пред бароном Олузеном и просио руку госпођице Фриде. И опет час доцније Ђорђе је загрлио своју блажену и срећну заручницу, која у први мах није могла веровати, да се испунила њена најлепша и једина жеља. — Да, Ђорђе је њу испросио, он је био њен заручник; кроз шест недеља биће јој и муж ! Фрида себе није питала из каквог је узрока Ђорђе њу испросио. О, Боже, па то се већ само по себи разуме: за то што је волео; за то што је хтео да поред себе има њу кроз цео свој живот. Па како је био добар и пажљив према њој, засипао је разним брилијантским накитима, да се она већ стидела примати толико краљевских поУ трвнутку почетка плние иа мореком оетрвцу код Одеее КЛОНа. Цео јој је СВеТ За-