Недеља

Број 25. и 26.

Страна 7.

Фрида пребледе и мирно окрете поглед позорници. Пред очима јој се поче све окретати а у срцу је осетила ужасан бол, учини јој се да ће пасти, — толико је беше обузела малаксалосг. Али се ипак усиљавала да не клоне пред оном радозналом светином, која је непрестано посматрала сјај њених брилијаната. После првог чина Фрида затражи од свог мужа да је одведе у кола, те да се одвезе кући. Ђорђе је запита за узрок. „Зло ми је врло зло", једва му она одговори...

Још исте ноћи Фрида доби јаке грчеве у срцу. Лекар је био неутешан. — У јутру је већ била мртва!... Пре но што је изданула, Фрида је имала још толико снаге, да Ђорђа кога је њена изненадна болест много потресла, утеши овим речима: „Ти знаш, Ђорђе, да овај срчани напад није ништа ново код мене, и да ту ману имам одавно. Немој себи пребацивати, да си ма и најмање крив, што се ово овако десило!" Ђорђе је погледа разрогаченим очима, неверујући да је то срце тако добро и племенито, да му и код последњих удараца неће да учини на жао... Фридина је смрт оставила велику празнину у Ђорђевом животу. Њена слика лебдела му је непрестано пред очима и увек му се чинило да слуша последње речи њеног болног срца, које је он и сувише уцвелио и саломио... По други пут Ђорђе се није оженио. Фридином смрћу саранио је и љубав — према Марији... Београд, 1909. год. Са немачког Зорка П. Манојловићка

М Е О I А N О С Т Е - МАРТИН ДОДА-ИВАНАЈ -

Поноћно је глухо доба: на небу ни звезда нема... Црни вео као понор плаштом страве у све тоне: Камен, дрвље, цвеће, траву... само лишће што се спрема Са шуморем да полази, као да га дуси гоне!. И кроз пуклу густу тмину, где вечерњи дах лахора, У шапату лишћа тајном, песму јада боно вије;

Где вечерње доба стрепи, као да га вода хора; Док у бездан ноћног мира над свим лете ериније...!! Неман пуста све прождире, и, у страху самрт чека —, Тамо нешто већ пролама, као удар тешких звона, Што кроз бездан мрачну чујем да долази из далека; Видим страшни да се ближи Хадес-Плутон, Персефона... Већ и њихов вео смрти, изнад свега, видим и ја Да се ближи... и фантоми подижу се из гробова!! Упаљена зубља, ето, на једноме гробу сија —, Док умире без покоја око мене бездан ова... Сада зубља јаче сину и црни се гроб отвара: Већ и покров уздиже се, ено скелет видим цео Подижући зубљу горе моје име изговара, И креће се мени амо... а на њему покров бео Лебди смртним дахом својим, из очију понор зија... У десној му руци коса; левом слави Аполона, Што се кроз ноћ страшну ову у његову блеску сија, Ено... Боже!! — Да ли сневем ? Не, не авај, то је она !!

„Овај пехар на коме си некад своју верност дао: Да ћеш ми се сећат' увек црног гроба, мога сена Разбијам га на комаде, ма да ми га много жао; Али морам кад ти падаш пред том другом на колена „Не! ниједне речи више! та и њих сам доста знала, Што си ми их онда дао, а несталност што их узе. Зар да стрепиш ти од мене, што сам ти рај отворила? Али нека постигле те девојаштва мога сузе!" Реч доконча гледећ' мене; а пламен се зубље гаси, И сен њена ишчезава у дубини црног гроба Што к'о бездан нема зјапи —, док се око сузом кваси, Коју грозна јава мами, минулошћу раног доба..

КРАГНОВА ЖЕНСКИХ

ОД КОЖЕ И ПЕРЈА, У НАЈМОДЕРНИЈИМ КРОЈЕВИМА, ПРЕПОРУЧУЈЕ ПОМОДНО ГАЛАНТЕРИСКА ТРГОВИНА КОСТЕ ННКОДЦЋН и ДРУГН