Недеља

Број 25. и 26.

Страна 9.

подноси. Како је то лепо кад се човек може старати још и за другога. Али шта говорим ја? Ја имам сада брата, коме се могу поверити. сада имам и друга и пријатеља. — Да, драги мој Гастоне, пријатеља и то искреног пријатеља. — Ти ћеш остати код мене, ми ћемо заједнички радити. Живићемо као два матора момка, што могу живети! Али реци ми, душе ти како си могао дознати да сам овде. Каква те је вила спровела до мене? Луј је био спреман с одговорем на то питање. — Прг три дана чуо сам од некаквог младића, који је био овде у Пиринејима, да у околини Олорона има некакав маркиз Кламерански. Можеш мислити колико сам се изненадио. Држао сам да је какав безочник дрско присвојио наше породично име, за то сам се одмах кренуо на пут. — Зар ти се није чинило могућно да сам то ја. — Е мој кукавни Гастоне, ®има већ 23 године откад те држах за мртва. — За мртва — мене? Зар госпођица Валентина Ла Варберијева није известила да сам се спасао? Она ми се зеклела, да ће потражити нашег оца и однети му радостан глас о моме спасењу. Луј га погледа готово с чуђењем. — Она нам не каза баш ништа. Гастоново око плану гњевом. Згрозио се и од саме помисли, да се Валентина може бити^радовала што се могла опростити њега.

— Ништа? викну Гастон, Зар је она могла дозволити да ме жива оплакујете, и ако је обећала да ће вас о истини известити. — Ама то је све лепо, тек чудно је ипак да нам ниси никада писао? чуђаше се Луј. — Писао сам чим сам уграбио времена и тада сам дознао да је отац умро, и да си се ти иселио из замка. — Ја сам напустио Кламеран, јер сам те држао за мртва. — А замзк? запита Гастон. — Замак сам продао одговори Луј. —- Шта! продао си замак? — Наравно. — Разумем мрмљао је Гастон, ма да би ја на твоме месту... У њему су рођени, у њему су живели и умрли сви наши преци... Али не говоримо о томе прекиде самога себе, кад виде да су његове речи ожалостиле Луја. Успоменаживи вечно, она је везана за сваки камен и за сваки кутић. Нисам се усуђивао да се вратим у Кламеран. Бојао сам се успомена, које би у мени изазвале околина нашег и лавербериског замка... Лујево натуштеио лице разведри се. Изјава Гастонова, да није одлазио у место њиховог рођења, разагнала му је све бриге. Браћа су седела до неко доба ноћи и ћеретала једно с другим. Сутра дан оде Луј од куНе под неким изговором и оде у телеграф, па телеграфиса Раулу ову депешу: „Мудро и обазриво! Мојих се ин-

Дут долином реке Врбаеа у Боени