Недеља

Страна 8.

Број 1.

Клима му не годи, стан неугодан, непрестана и грозна понижења; — па да се човек ослони на Хедзон-Лова! Ох, да! све је то ситница и ништавило према грозној казни: „не чути ништа са европског копна!" Тако ми је Његово Величанство, јутрос кад је устало, узбуђено говорило: „Робијашима и онима, који су на смрт осуђени, дозвољава се да се о својој породици обавештавају; али мени не." Очи му све више упадају; па још кад је тамо под врбом,

Дрква у манаетиру Студеници, задужбини ^емаљића

на његовом најмилијем месту, тамо се загледа у сиње море, па тако дуго и дуго остаје непомичан као стена. Г-ђа Бертран . — А где је сада? Маршан . — Мислим да је у врту. Јутрос је био мало слабуњав, те је у соби и доручковао. Лекар му је препоручио да се што више креће; али он неће да јаше само да га не прате непрестано ови енглески пратиоци. Једном у разговору са неким сељацима, кад су орали њиву поред забрана, водио је он сам запрегу и незнајући шта чини.

па је тако читаву бразду изорао... вере ми, врло право. Г-ђа Бертран . — Да, и он, као и ми сви остали, жели ма чиме да растера ту грозну чамотињу... да ма чиме скрати ово досадно време. појава ii Исти. — Беци. Маршан . — Госпођа Беци! Баш кад треба! Хоћете ли ми донети чаршаве? Беца . — За сада их немам за пресвлачење. Предала сам требовање. Маршан . — Онда ни рубља нећемо имати? Красна услуга! Беца . — Све је то наредио енглески гувернер. А што се тиче лично мене, мене је баш сасвим све једно. Маршан . — Још пре четрнаест дана молио сам вас за завесе за императорову собу, па још ни до данас не добих. г-ђи Бертран) Напослетку сам морао да преко прозорских окана разапињем сервијете, истина беле али сасвим подеране, те сам их чиодицама окрпио! Беца . — Реците то сиру Хедзн-Лову, мени се ништа не тиче. Маршан . — А за чаршаве? БЕЦА. — СаД ћу ИХ ДОНеТИ. (Одлази) појава iii Наполеон, исти: г-ђа Бертран и Маршан Маршан . — Ова Беца! Хладна је као стена, а тврђа и од дијаманта! Од свих ових енглеских створова, који нас киње и муче, њу мрзим два пута више! И она сме да се дрзне да по кадкад и погледа императора! Измишљају све горе и црње ствари само да га што више наједе. Најзад ће га и убити! Г -ЂА БерТРАН (смешећи се). - То је и сувише! Маршан . — Тек да се каже... (поверљиво). Но моја мајка пратећи краља од Рима у Аустрију јавила ми последњим писмом, да ће бити нечег интересантног. Г-ђа Бертран . — Односно Беце? Шта? Маршан . — Сасвим проста случајност... (тихо). Она има синчића, право сироче без родитеља, па га чува један њен рођак по мајци, некакав чувар лова; знате ли где? г-ђа Бертран. — ?