Недеља

Број 1.

Страна 9.

Маршан (врло тихо). — У царском парку у Шенбруну! Г-ђа Бертран . — Ћути!.. Зча ли то император? Маршан . — Доз.чаће доцније. И сам сам се колебао да ли да му кажем; али сам се бојао да му не улијем лажну наду, те да га узалудно растужим... Шта ће му то? Беца није на нашој страни. Она је Енглескиња и пасторка од главе до пете; — дакле наш непријатељ... А да не бих пмператора у овом насилпом нераду забринуо, мораћу околишним путем да испитам, а она то да не дозна. (Смешећи се). Он СВаГда воли овакве причице, — то ви знате. Г-ЂА БеРТРАН ( тихо ). — Да, тако је. Премда је он свагда више волео директни напад, да њу саму изненада угшта, ипак има дара или да задовољи своју радозналост или да пробуди сумњу. Маршан . — Сасвим. Али овде је друга ствар. И ако је он овде према свима слободан ипак је према госпођи Беци врло хладан. Ретко кад и да јој коју реч добаци, па чак избегава и да је сретне... Није он као ђенерал Гурго, да данас трчи око ње, а сутра чак на другом крају Лангуда око које друге. Г-ђа Бертран . — Што он тако шара? МАРШАН (смејући се). — Па да би је придобио за себе. Поцепале му се чарапе. Г-ЂА БеРТРАН ; (слежући раменима). — Кога Гурго није хтео да има у руци? Али кад је реч о Гурго-у, јесте ли га известили за кола, да сутра изађемо? Маршан . — Јесам, госпођо. Но то се не допада госпођи Монтолон.

Г-ђа Бертран . — Заједно? Маршан . — Да, заједно. Ви сте се свагда слагале... Г-ђа Бертран . — Ах! Сад сам се чврсто решила да јој ни у чему не попуштам! Сзљаци на еабору у Студеници Маршан . — Ваша |воља, госпођо, али о томе император ништа да не дочује! Ви знате како га те непрестане свађе изнуравају и жалосте! Дозволите да вам поновим нешто што је она казала? „Доврши ћемо епопеју још пред вратима." Тако је од речи до речи.