Недеља

Страна 2.

Број 1.

вест онда да ти кажем... Међутим моме загонетноме понашању ти си једини крив, оче... — Шта, ја крив? — Да, ти! Што си ми дао то ружно име Сабина?... — Извини ме, дете моје, ја можда мало спорије мислим и не могу да те разумем... — Одмах ћеш разумети све. Сећаш ли се још госпођице Ане, која ме је три пута недељно поучавала граматици, рачуну и историји? — Сећам се... како се не бих сећао оне маторе џафтаре. — Мене је веома много волела. Пре него ће се самном растати по читаве сате је понављала: „Један од најважнијих догађаја је у римској повесници отмица Сабињанака. И ти си Сабина. Прибележи и запамти: кад одрастеш и тебе ће неко отети!" — И ти си поклањала вере томе глупоме ћаскању ?! Господин Валије је до душе обећао да ће очувати своју хладнокрвност, али то ипак није могао отрпети него је енергично подвикнуо: — Смешна, глупа, будаласта празноверица! Да сам и слутити мсгао избацио бих из куће ону матору уседелицу, да би врат скрхала. Не да се ни претпоставити шта је све кадар да измисли излапели мозак једне маторе девојчуре. Старац је, љутећи се и нагло корачајући по соби, млатарао рукама, а Сабина, која се беше поплашила да јој не полупа све по соби, мораде да га стишава. — Оди, оди, татице, и пољуби ме. Што се већ догодило — изменити се не може. — Баш ми то и јесте криво! — Можда госпођица Ана није имала право, али сад је то постала моја необорива одлука, управо моја фиксидеја, да се не удам, док ме ко — не отме. Моја је чврста одлука да пођем само за онога, који ће имати одважности да у овоме прозноме времену учини то идеално дело. — Је ли то твоја последња реч? — Жалим оче, ако те то боли, али не могу урадити друкчије.

Господин Валије, покрај све своје неуглађености и плаховитости ипак је био најнежнији отац, који је и најнастраније испаде свога детета праштао. Али данас је сматрао, да је она јако прекорачила међу дужносног поштовања према оцу. Сабина је решена, дакле, да само ономе пружи своју руку, који је отме, украде, а он је знао, да је та њезина одлука чврста и неизменљива. Господин Валије потону у мисли, седећи крај отворенога прозора. Беше јесење вече. Он се расхлађиваше прислањајући своје распламтеле образе на прозорско окно. Механичким погледом је посматрао, како у парку пада лишће са дрвећа. — А да не буде и Марсел романтичких наклоности, а да ја и ти то и не знамо? рече очајни отац болно узданувши. А кад би доиста тако било, јер то не можемо знати је ли или није тако, би ли онда пошла за њега? — Разуме се, али ја не могу да верујем, да би он... — Но, видећемо.... — За сад, хајдемо татице да доручкујемо. * Могло је бити око пола ноћи. Господин Валије морао је, због неких послова да оде на пут. Сабина је, дакле, морала да остане сама то вече у вили. Беше овладала њоме нека необична сета. Оде у своју спаваћу собу и ту се затвори, али јој сан не хте да дође на уморне очи... Крај светлости лампе узе да чита неку књигу... Мисли јој блуђаху по нелрегледним даљинама у области љубави те је обузе нека ватруштина... Будна сневаше о млађаноме јунаку, који ће ради ње да предузме смелу авантуру... Узбуђена дође прозору и нагло раскрили прозоре, кроз које појури вечерњи свеж поветарац носећи са собом заносни мирис цвећа... Ноћ беше мрачна као мастило... Звезде на небесном своду нису могле да продру светлошћу својом кроз густ вео спуштене магле... Свуд унаоколо тајанствена тужна тишина, у којој је чежњива девојка могла лепо да чује и сваки откуцај свога срца... Од-