Недеља

Број 1.

Страна 3.

једном чу се из даљине нека потмула лупа, која постајаше све јача... Најпосле засветли светлост, која чисто заслепљује. То беше неки аутимобил, који се с пуном брзином приближаваше вили... Најпосле стиже и стаде пред прозором. — Ко је то могао доћи у ово доцно ноћно доба? питаше се Сабина сва узбуђена. У тај мах искочи из аутомобила нека прилика увијена у огртач и упути се право прозору девојчином, Сабина стојаше непомична, заклонивши се иза завесе. Хтеде да цикне, да викне за помоћ, али јој се грло стеже и не мога гласа пустити од себе, нити бегати, јер јој нека непомична сила као одсече ноге. — Сабина, јесте ли будни? Изврнутим а тихим гласом изговорене речи допреше до ушију девојчиних и она се и нехотице преви преко прозора... — Љубим вас, Сабина. Моја страст не зна границе... Опростите ми за то, Сабина. Једним погледом свога ватренога ока, једним топлим стиском своје меке ручице дајте ми на знање да вам није криво, што сам тако дрзак. Преклињем вас сиђите доле, па ако ме и најмање волите — пођите с пуним поверењем самном. Дакле отмица, бегање. Није се преварила у својим слутњама. Сабина од превелике среће хтеде чисто да падне у несвест. — Ко сте ви ? запита она једва изговарајући речи. А онај тајанствени тихи мушки глас слатко шапуташе: — Ја сам Марсел Итан... Да ли је могућно? Њезин отац се, дакле, није преварио. Испод мирне прозне површине тога младића струји страсна романтична крв. И кад је младићев тих и меки молећив глас понова допро до девојчина ува она беше с одлуком готова. — Чекајте за тренутак. Идем с вама! На брзу руку уви се у огртач, угаси лампу и изиђе у мрак. Врата полако шкрипнуше, и снажне мишице узеше младу дрхћућу девојку у наручје и посадише је у аутомобил. Већ у другом

тренутку аутомобил је јурио као помаман. Сабина беше руком притиснула срце, да би му силно лупање умерила... Младић безмерно сретан само је ћутао и задовољавао се тиме, што јој љуби врх њезињих прстију... Докле је трајало јурење аутомобила није ни Сабина знала. Тек одједном је приметила да је пред кућом Марселовом. Немо, тихо су корачали уз степенице... У мраку се отворише једна врата и Сабина је једва чујним гласом преклињала свога пратиоца: — За име света, Марселе, проговорите што год. Да ли сте ви доиста. Боже ако сам преварена! Никаква одговора... само се чуше кораци, који се удаљују. У тај мах синуше сијалице и пред засењеним очима младе девојке стојаше збуњени Марсел Итан... — Нво, ме, Сабина, ја вас љубим и обожавам. Али говор младићев пресече врисаК девојчин. — За име света откуд овде и отац?! Господин Валије са пуно задовољства стојао је на прагу. Трагично прекрстивши руке на прса тупим, гробним гласом рече: — Одметнице једна, шта ћеш ти овде?.. Чиме правдаш свој грех? — Тиме, што ћу да постанем Марселова жена, одговори девојка бојажљиво. — То ублажава у неколико мој гнев. Али сад одмах да се чистиш кући! Сабина поцрвенела до ушију брзо силази степеницама. Господин Валије се користи том повољном приликом, прилази свом будућем зету и шапуће му: — Видиш, још сам увек довољно млад за то, да своју рођену кћер украдем за тебе. Ти то не би умео да изведеш... Срећа, што ми глас није познала... За тим стиште руку Марсееу и оде за ћерком својом. в.