Недеља

Број 4.

Страна 53.

ској. Учините ми ту милост, веома велику милост да их могу примити... Наполеон . — Не, пријатељу; доста сте до сада учинили. Можда ће ми Евђеније, коме сам дао око четрдесет милиона, моћи доцније да позајми што год... Надајући се на то ја не бих желео да се ма ко пати, кад им је већ додељена овде моја судбина и несрећа. Ја сам већ одлучио да се сваког месеца за лично моје сребрно посуђе узимају потребне намирнице у овом заточишту.

стонице и веће градове. Њега су бранили и од цареваца и од козака! Наполеон . — Тако је, добри мој Гурго; да бих располагао металима, треба спасти част своју. Бертран . — Ах, сире! Наполеон . — Командири чета, ескадрона и батерија нудили су ми до сто гвинеја само за један тањир. Сир Роверт Кореке нудио ми је грдну цену за различито посуђе... с условом да га нико не дирне само да стоји са мојим

Наполеон и Беци Ј1а Светој Јепенн

Бертран . — Ах! сире доста! Лишени свега, још ће нам се све умањити. Наполеон . — Желите ли, дакле, да чак умремо и од глади, да будемо сасвим оборени?... У ма каквом положају да се нађем никада ми ови луксузни предвдети неће требати, а у јавности скромност ће ми бити најлепши украс. Гурго . — Али ово је сребрно посуђе, сире, својина велике армије! Кад су га видели у колима викали су: „Живео Император!" Оно је ношено у све пре-

и царским жигом. Кад сам већ на ово осуђен, ипак би желео да угњетач не триумфује нашим рушевинама. А да бнх пак умањио вредност посуђу, наредио сам да се саструже грб, да се загладе монограми, да никаквог знака не буде нигде, па НИ овде (показује корпу), што само мени припада. Док смо ми шетали све је то урађено. Погледајте. (Подиже поклопац од корпе). И ово је сздз само безимена гомила, без икаквог жига. (Сви се журе да виде).