Недеља

Страна 54.

Број 4.

БеРТРАН (диже поклопац, а над њим орлић). Али не, сире... орлови! Орлови се не продају. Наполеон . — Како, орлови? Бертран . — Загледајте боље, сире; потпуно на свакој дршци од поклопца држи муњу! Гурго . — Истина је. (Тешко). Ах, сире! Наполеон (громким гласом). —Маршане! ПОЈАВА II Исти. Маршан. НаПОЛЕОН ^бесно, показујући корпу). —ОвО ми ти објасни? Реци ми шта ово значи, зашто моје наређење није извршено?.. Дакле ти желиш да се вратиш у Европу? МаРШАН (обарајући главу). — Не, СИре, не; ја вам се кунем, не!... Ја сам потпуно верно пренео ваше налоге за сребрно посуђе. Но нико није смео да дирне, те сам ја, ја сам, морао да отпочнем. Жалили су ово оскрнављање, ово пустошење. Ово је било за њих светиња. Плакали су као деца. НаПОЛЕОН (узбуђен па се савлађује).— Иди. . Маршан . — Али, орлове, сире, они нису хтели. Наполеон — Ти велиш? Маршан . — Нека ми Ваше Величанство опрости, јер истину говорим. Они нису хтели... Плакали су. Било је баш у часу вашег поласка, сире, те сам морао вратити корпу. Чекао сам сутра дан рано, до... Наполеон . — Иди да ми нађеш кљеште у топографском кабинету. Па преда мном, слушај, преда мном... Хоћу овде за пет минути да ми се жеља испуни. МАРШАН (излазећи). — Хоћу, СИре. ПОЈАВА III Наполеон, Ла Каз, Бертран, Гурго, Монтолон. Ла Каз. — Онда све ове успомене? Наполеон . — Ах, све ове успомене! О добри мој Ла Каже, не аналишимн више о томе!.. ПОЈАВА IV Исти, Маршан се враћа, па у дну позорнице почиње посао. НаПОЛЕОН (узима један комад из корпе). Ова кутија за шећер више крије отрова за мене него ли Митридатов пехар. Она је била на послужавнику кад сам се

састао са братом ^Александром, царем свих руса, у Тилзиту. Тада се брат Александарсахвалисањем окренуо мени докјеТалма викао: „Пријатељство два великана јесте доброчинство богова". Александар је најстарији од свих владара, он је духовит, милостив, добро васпитан, врло леп, али и врло неискрен. Прави Грк из старе Греције! Метнуо је руку, руку да се закуне .. (достојанствено и иронично, па се окреће Гурго-у). Подигните орлове!... Гурго . — Ово, сире? Наполеон . — Ово, ово је кутија за шећерлеме, коју је господин Фуше много употребљавао. Његов отровни језик уживао је ове сласти. Његови су дуги прсти обвијали ову кутију. Он је у својим беседама са његовим танким уснама пиштао као свака змија од зависти и као издајица. Ја га нисам добро познавао, као и Хедзи Лова што нисам добро познао, јер је имао гнусну маску и лице као са вешала да је! Пих! Овај Фуше! Имао сам право и њега да обесим... његов би ми конопац донео славу. (Гнушајући се, Маршану). Крхајте, ЛОМИТе Те орлове!... Све што има ту. Монтолоне, ово је кутија за зачинке. Је ли улупљена? Да. Ја се сећам да сам је грозничаво згњечио при мом последњем ручку у Фонтено-у. Моји маршали, препуни злата и сити славе, разговарали су у оближњој соби ко ће ме најбрже оставити. Њихови пиштећи гласови допирали су и до самог мене, усамљеног и побеђеног, јер су се они обогатили! (Гневно). Ломите орлове! Бертран . — Ово стакло? Наполеон . — То је нешто друго. Оно је требало да остане у Малмезону, оно је Јозефинино. Дајте ми га; у њему ћу наћи мирис, који ће ме потсетити на прошлост. (Отвара стакло). МошуС, Њен мирис, остао је по мало у овом празном стаклету... (За себе). Ах, како је била дражесна и бајна! Какав је имала струк, како је држала лепезу, како је мирисала ружу, па све ишчезло... све сама лаж! Па кад је молила за опроштај што је много потрошила... кокета, ласкавица, креолка! Ах, да је овде она, не би могла ни часа бити без новости! Она је била драж и милина, она је