Недеља

Број 4.

била слика доброте... а можда и моја жива нада!.. (Нежно). Извадите орлове! Ј1а Каз (показује једну грејалицу\ — А ово, сире, шта је ово? Ррејалица, котао? На ПОЛЕОН (иде живо Ла Казу). — То?... Боже! (узима предмет). Не сећам се шта је то било. Но да; сећам се лепе и осветљене собе у Тиљеријама; сећам се велике колевке, сећам се светлуцања жеравице испод млека, које се кувало; сећам се свог детета како шепа, како се смеје и шири руке. Ох! То, то чувам, то је моја највећа радост, што сам га опет нашао! Оставите, господо, оставите орлове! (Оставља грејалицу на камин ПОЈАВА V Исти, слуга са писмима у руци, Маршан га сусреће на прагу изменивши неколико речи између себе. Посао је Маршан довршио, па сво посуђе опет метнуо у корпу. Наполеон (радосно). — Весник! Маршан . — Да, сире, весник. Служитељ је у пркос овом рђавом времену отишао до гувернера да донесе прегледану пошту. (Сви се гурају око њега). Пошта за госпође и аманети остали су за сутра. Наполеон . — Брже, брже! Моја писма? (Маршан их разастире на сточићу\ Шепртљане, ти не видиш! (Отима му пакет). Гле, за вас, маршале; за вас Монтолоне; за вас Ла Каже; Гурго, од ваше мајке, сестре. Држи, Маршане... није ваљда одоздо. Сад за послугу: Новера, Ципријани, Аркамборт.. Гле, то није могуће! Ништа? Ззр за мене ничег ?(Маршану). Иди, иди боље потражи! (СВРШИЋЕ СЕ.)

Бохалисов зсшац — љермонтов —

Крај пустог сињег мора, које се губило у сиву бескрајну даљину, лежзо је величанствени Бахалисов замак. Опкољен високим и тврдим зидовима, искићен високим палмама и урмовим дрвећем бројао је плаве вале, који су силовито и снажно ударали о обале величанствена замка. У замак се улазило на велику капију, која је била саграђена од чистог мермера, који се спрам сунца преливао у разним бојама. Одмах од капије пружа се велика стаза, крај које се дижу висока алојева дрвета, кроз које продиру топли сунчани зраци, који су шарали тамне пруге по ситноме песку.

Одатле стазица води право на вратнице замка, која су била израђена од чистог абонос дрвета. Крај самих врата дизала се веранда, на којој је седела млада жена Бахалисова Грасијана. Од веранде се спуштају камене степенице ка мору, у којем су се љуљушкале лаке гондоле, око којих су пливали лабудови, бели као снег. Ово је била аристократска кућа. У њој се свагда орила весела песма, праћена звуком звучних гитара, у које су ударале младг пратиљке Грасијанине својом белом и њежном ручицом. Али сада он је пуст, у њему влада гробна тишина, у њему нико више не обитава. И ево драги читаоци, изнећу вам историју тога замка.... Бахалисова жена, односно сапутница у његовом животу, била је веома лепа, чедна, љубазна и гостољубива. Била је као анђео. Сваки поглед њених гаравих очију сваког би очарао, занео. У њену кућу је долазила аристокрација, министри, официри, па је било и књижевника. Све то беху другови и пријатељи њеног мужа. Сви су гледали да дођу с њоме у разговор, да чују њену слатку реч. Једне топле јунске вечери Бахалис је позвао своје омиљене другове и пријатеље. Господа су седела у споредној соби, док су слуге у дивном оделу трчкарали и постављали дугачки сто у велелепној сали. Сала је била доставелика лепо украшена разним сликама и статуама великих и славних уметника. На средини сале био је постављен сто за друштво. На столу је било разних јестива, а на средини стола стојале су две скупоцене вазне са разним цвећем, које је друштво напајало свежим мирисом груди. У зачељу седео је један господин, који је био фино одевен, то је био неки уметник и песник, који се био загледао у лепу Грасијану н с њоме имао недозвољене односе. Бахалис није ни слутио да га жена вара, па није ни пазио на њу. Сиромах био је наиван. Друштво је било вечерало и почело играти, а млади уметник и Грасијана одоше до лаких гондола, беху се навезли на пучину, коју је бледи месец својим бледосребрнастом светлошћу обсјајивао. Месец је био сведок њиног страсног љубљења, а звезде су се љупко смешиле и тихо говориле, да они чују: „Нека их, нека!" Баш кад су билн у загрљају, заори се умилна песмица, праћена звуком гитара, који је полагано таласајући се воздухом допирао до њих: Црна ноћца брзо шири крила, И гаси се журно бели дан. У гондоли пловим теби мила Да ти сладим нежни благи сан! Из далека, по пучини Са гитаром пловим ја, На азурном ведром небу Твоја звезда дивно сја... Пловим теби док се гаси дан, Да ти сладим нежни слатки сан!