Недеља

Странз 72.

Број 5.

чија су врата остала отворена, да распрема постеЉу. Наполеонсе лагано приближава Бецч .. Велика тишина) Наполеон . — Њу Кастл је стигао. Беци . — Ах! Наполеон. — И за вас има једно ПИСМО ; ево. (Показује га прстом Беци се диже, пружа руку, узима га, устеже се.) Можете ГЗ И ЧИТаТИ. (Беци, да би отворила писмо, вади маказице из џепа од кецеље, одакле испаде Велов пакетић, па га она живо подиже). Ц_1та взм је ТО пало Ту ? Коса? (Узима витицу из Бециних руку). Ах! лепе косице! Као да је од злата! Нигде такву нисам видео... до сада! (Беци побледи, па устаје. Император завија и одвија витицу око прстију). Погађам: ово је косица вашег унука? Беци (угушено). — Ђенерале... — Наполеон . — Но, де умирите се; немате се чега збунити! Писмо вам је опекло прсте; јел'те: зар није? Читајте га. (Љутито). Благо ономе који се може извињавати о својима! Беци . — Хвала ђенерале! Седа. Жељно чита писмо. Постепено јој се лице разведрава.) Наполеон . — Колико му је година? БецИ . — Шест година. (Тишина. Полазећи он оставља витицу на сто). Наполеон . — Он је врло мио? Беци . — Има велике лепе очи. Добар је. Зове се Франц. (Тишина). Наполеон . — Сада је потпуно здрав? Тамо је ваздух здрав. БеЦИ . — Да, и Због Шума. (Тишина). Наполеон . — Он се игра; забавља се са околном децом? Он их познаје... БЕЦИ (резервисано). — ВрЛО ИЛ1 је Наклоњен... НАПОЛЕОН (без размишљања). — Биће у своје време жесток војник. БеЦИ (живо устаје па оштрим гласом). Војник!.. Не. Наполеон . — А зашто да не буде, као и сви остали што ће бити? Беци . — Не желим да мој унук буде убица!... Наполеон . — Убица?.. У љутини сте казали! Беци . — Па како ви називате онога, који убија? (Нагло и ватрено). Ах ! ЗаШТО ме кушате, зашто будите у мени оно, што је одавно успавано? У пркос свих ваших испитивања уздржала сам се да вам кажем оно што ми срце напреже да ће чиними се, пуНи... А сада кад читам писмо мог невинашцета, мог сирочета, ви једном речи потржете и дете

и оца.. Ја замишљам... видим нешто друго! Ја сам удовица неког клергимана. С њиме сам имала сина красног, доброг, срчаног... Сву ллоју радост, понос мој, наду и живот мој! Он је моје млеко сисао, од мене је све примио; ја сам га научила да чита и пише и све оно што сам и сама знала. Никада се нисам одвајала од њега... У борби противу вас заробљен је. Ви сте ми га убили. Наполеон — Рет је то. Беци . — Да, лепо кажете: рат је то! Моја јадна снаха пресвисла је од туге за њим... у двадесет трећој години! А ја, ја сам једна од омих сињих кукавица, од оних неизбројаних мајки којих има више од десет милиона које сте ви за навек принели Богу на жртву. Ето... Нека ти оне све опросте, нека се одрекну својих синова, ако буду хтеле, ако буду могле> али ја не, моја рана тече као и првог дана, моје је срце још крваво од ране... Умрла бих од очајања, да ми не треба да живим за дете мога сина, за сироче ваших дела, за њим, и ако је оно тамо у Европи, и ако га добро чувају и негују у некој малој кућици у самој шуми. Наполеон . — У Шенбруну? Беци . — Ах, ви знате?.. Да, у Шенбрину. Али ми га отуда нико неће оте^и. Наполеон . — А зар тако неће постати кукавица? Беци . — Учим га да буде човек, ништа друго до човек, благ, правичан и добротвор ., Ни жртва, ни џелат. Наполеон . — Онда му ускраћујете да покаже своју славу, и да стече славу? Беци . — Храброст је живети за друге. Слава је водити људе добру и срећи... Наполеон . — Онда сте ви нека просветитељка! Беци . — Ах! Не. ја сам само врло скромна жена, која се поноси речима којима вам одговара. Но мени су непрестано пред очима све саме успомене тужне... 19. јуни; да, тада сам била у амбуланти; тражила сам свога сина по бојном пољу Ватерло-а; газила сам до чланака по крви, а испред мојих очију промицале су ужасне утваре, које ће ми за навек остати у свести!... Победиоци никада не виде наличја својих дела.