Недеља

Бро 5.

Страна 73.

Наполеон . — Ви говорите као свака незналица. Освајање је закон за који треба живети и расти. А рат је клица најлепших људских осећаја. (Показује руком прозор). Тамо је, пред нашим очима, енглески логор. Ти су војници моји непријатељи; докле се узајамно мрзимо, дотле нас општа љубав за лаворикама братски здружује. Да је било потребно, да сам ја хтео, ишао бих међу њих, па би им казао: „Бедни и несрећни војник моли вас за уточиште", па би ме они дочекали, клицали би и примили би ме у своје редове, Беци . — Јер су и они људи, и вами равни!... Жене би вас исекле! Јер ви у ствари нисте побеђени ни енглеским трупама, ни пруским пуковима, ни руским цичама и снегом... већ сузама мајки, које су рађале синове за костурнице!.. Ви сте исцрпли све нараштаје по реду; из наших утроба свагда сте тражили нове жртве, а нашим сте срцима задавали нове јаде. Никада мира, никада милости... а сада баш, као отац, можете осетити јачину бола!... Да ли сте ви икада помислили као војник, да би и ваш син, као и наши, задовољио фанатизам кад би остао позади каквог брега као какав крвави дроњак?... Наполеон ( живо ). — Ах, не! Не то! Ћутите несрећници!.. Јадно моје дете! Ви га не можете замислити, Беци? Ви га не волите као ја?... Нека ме мрзе, мене, да; ја сам свагда чезнуо за ратом!... Али он, он је жив, јел'те да је жив; он је здрав, он је срећан? Беци (врло узбуђено). — Не, не... Ја га не знам, немам шта да околишим.... Баш се ови чаршави секу. НаПОЛЕОН (уједа усне). — ? Ви сте Препредено лукави. Беци . — Не, Ја сам жена. Ја као мајка осећам толико исто, баш толико исто, као што сте ви осећали кад сте мало пре узвикнули преда мном. Узмите ово писмо, оно вам доста о њему казује... (Оставља писмо на велики сто поред витице. Он га лагано узима). То вам је аманет од госпође Маршан, који сам добила преко Филипа Вела. Сада познајете витицу косе? (Показује је гестом.) наполеон (врло збуњен, али уздржава се). —

Од њега ?... Хвала Беци ! (Одваја се од Беци, па брзо одлази у своју собу). БЕЦИ (доста га удубљено гледа, па по одласку к вратима, где је он отишао). - — БеДНИ ЧОВече! 3 А В Е С А.

Увод у пегенду „Лепота"

Да л' се ова бајка у устини збила, Тамо где већ нема ни руина стари, Где ноћ заборава све је до сад скрила Осим ње, што иде са несталих ствари Уз облик ветрова и говор дубрава, Као дух умрлих преко наших глава ? Ил' је ова бајка не из овог доба, Не са земље наше, већ са звезде неке, Која данас нема ни трага од гроба, Док даљина чува спомене далеке Као машта људска, што једина јавља Оно што је било, што се не обнавља? Ја о томе не знам. Ал кад пада вече На црвено сунце и дан кб дим бео, Кад из сваког кутка ноћ црна потече И притисне очи, небо, видик цео, Знам да чујем свуда, да ми нека струја Носи мртве речи и песме славуја. Носи мртве речи. Ја осетим тада Да мрак мене гледа испуњен очима Оних који неће заспати никада, А од којих душа често се отима; Да мрак мене гледа са изразом свију Помрлих облака и мртвих очију. Чини ми се, да се отварају врата Од гробнице свега, заспалих земаља, Да устају дани из помрлих сата, И да мрТво време мирно се помаља. Видим једну звезду у обмани више, И осећам како тишина мирише. Видим једну звезду и крај њеног доба, Једну моћну сенку, што лагано кружи Над њом мртвом тако, као уздах гроба: Можда на тај начин за умрлом тужи, Ил' ту за го стоји да нејасно, тавно, Каже шта је било некада и давно. ОЈ8.

Семијантина катастрофа — АЛФ. ДОДЕ —

Пошто нзс северо-западни ветар баци на обалу Корзике,, допустите, да вам пспричам страшну историју мора, чији рибари често о њој на послу говоре, на коме ми је случај дао врло интересантних открића. ....Има две или три године од тога. Ја сам путовао по мору око Сардиније,