Недеља

Страна 74,

Број 5.

у друштву са седам до осам морнарских цариника. Суров пуг за једнога нозајлију! Целог месеца марта, нисам имао ни једног ведрог дана. Источни се ветар беше раздражио, а море не мироваше. Једног вечера, кад смо бежали испред буре, наша се лађа укрца у море уз Бонифацио. у средини масива малога острва... Његов изглед не имађаше ништа привлачнога: велике голе стене, покривене тицама, неколико џбунова абсента (пелена), баруштине мастике и, тамо-амо, у блату трулог дрвећа: али, вере ми, док влада ноћ, ове мрачне стене изгледаху као мала кајита неке старе барке, у пола покривене, у коју талас улази као у своју кућу. Чим се искрцасмо, док мрнари запалише ватру, да би се загрејали, капетан ме зовну, и. посматрајући један затворен простор, са белим ЗИП.ОМ, готово изгубљен у магли, рече ми:

— Хоћете ли на гробље ? — Гробље, капетан Лионете! Па гдесмо ми? — На острву Лавези, господине. Овде су 600 људи закопани. На самом смо месту, где се изгубила њихова фрегата, има десет година... Јадни људи ! Њих готово нико не посећује, па хајдемо, да им ми кажемо добар дан, пошто смо ту... — Од свег срца, капетане. * * * Како беше тужно Семијантино гробље. ја га још видим са његовим малим ниским зидом, његовом гвозденом капијом, зарђалом, тешком за отварање, његовом мирном капелом и око стотину крстова покривених травом... Ни венца од невена, ни једне успомене! ништа... Ах! Ви сироте, остављени жртве, како вам мора бити ладно у вашем изненадном гробу!

Ми остадосмо тамо један тренутак, клечећи. Капетан се молио гласно. Јато галебова, једини чувари гробља, кружаху изнад наше главе и њихови гласови се мешаху са хучањем морских таласа. Молитва се сврши. Ми се вратисмо на обалу, где лађа беше усидрена. Док ми не бесмо ту, морнари нису изгубили време. Ми нађосмо велику ватру, заштићену једнсм стеном и лонзц који се пушко. Седело се око ватре, ногама ка пламену. Наскоро сваки имађаше на својим коленима по једну зделу, од црвене земље и по два комада црног хлеба. Обед беше тих : били смо мокри, гладни, па затим у близини гробља.. Кад зделе беху празне, запалише се луле и разговарасмо се пушећи. Наравно, говорило се о Семијанти. — Па најпосле, како се ствар свршила? упитам капетана, који главу ззропив у руку зами шљено гледаше ватру. — Како се свршила ствар ? одговори ми добри Лионети, дубоко узданувши. Авај! господине, нико на свету не зн а то рећи. Све што би ми знали, то је, да Семијанта, која је возила војску за Крим, беш отпутовала из Тулона, доцкан у вече, по рђавом времену. Ноћ се још погорша. Од ветра и кише море је било, какво се до тад никад није видело... Зором ветар мало преста, али море беше једнако у истом стању а затим нека ђавоља магла, да се на четири корака, не виђаше кула светиља... Ове магле, господине, без сумње беху као издајнице... Али, то не чини ништа. Ја мислим да је Семијанта изгубила јутром своју гуверналу. Капетан је био неки суров морнзр, сви су га познавали. _ — Можеш ли знати у којем часу беше Семијанта пропала ? — Мора да је у подне, да, господине, у подне... Али, сигурно ово је подне било такво исто, као црна ноћ, као чељуст вука... Један цариник ми је причао, да тога дана око једанаест часова беше изашао из своје кућице, да би везаокапке. Његов качкет беше однесен вихором ветра и да неби несрећом био однесен таласима, он јетрчао поред обале удаљен четири стопе. Разумите ! Цариници нису богати и један качкет њик много стаје. Али одједном, дижућп главу, изгледаше му, као да види у магли једну црну лађу, која је вољом ветра гоњена на остро Латези. Ова је лађа тако брзо јурила, тако брзо, да је цариник

За време^поплаве у ЈТаризу