Недеља

Број 6

Страна 93

Девојка ућута, јер слушатељке забрујаше: „Како си била срећна!" „Гле, шта је кадра одважност." Пак је одмах нестрпљиво нутк?ше: „Па даље? Говори!" И она продужи : „О љубави дотле и не проговорисмо. А баш ме је то чинило слободнијом. Та ја сам толико жудела. А зао он не би умео необично и да љуби? Он? била сам убеђена, да би то чинио исправније но ма који човек. Једном му то и напоменух питањем.

као да се иза сна пробуди, заврте главом и рече мирним, сломљеним гласом : „Заистз! заиста! Како сам се заборавио!" И не погледав ме више журно отиде. Девојке узвикнуше: „То је било глупо! А ти онда ? „Ја... ја.... мислила сам да би било против моје части да узвикнем: ..Врати се, ох врати, мили мој!" Па лодаде: „Данас то жалим!" и тиме заврши. Забруја говор:

Радови на проеецању тунела код ^раљева

„Загато никзд не говоримо о љубави? То га изненади. За тим заврте главом. Па нагло, као да се на нешто друго одлучи рече: „О, желите ли то, нека вам буде. Само што сам ја замишљао, да је та ствар између нас решена. Или сам се можда варао?" Одговорих му журно: „Не! О, никако!" За то ме је тада први пут пољубио. Само једном, али никад више; јер не знам шта ми би те му рекох: „То вам не допуштам!", ма да сам га ипак љубила, очигледно љубила, њега, једино њега! —Погледа ме тада чврсто испитујући, у очи. Изгледало је, као да је претрнуо, следио се или окаменио. Па тек

„Зар није лудост, одрећи драгану пољубац?" Зазвони смех... Само Мирјама, Тамара и „она" беху гануте. IV Казује друга: „Не знам, зацело, ни како да почнем; јер сам имала одмах два изабрана дечака. Један је био богат, учтив, из знатне породице, а како је говорио о свадби, нисам га испуштала. Други је био прост, није имао, мислим, ни овцу имања, али је био леп, љубазан и имао је сведражи. Био је као вихор и огањ. Ипак! во-