Недеља

Страна 94

Број 6

лела сам га. С првим ,сам говорила о љубавним стварима стидљиво и уздржљиво, међутим, с другим сам се свекодчевно љубила и уживала у његову наручју. Ох, алајеумеода љуби тај деран! Обожавао ме је и дивио ми се искрено, гордио се због мене, због своје Клеопатре, као што ме је називао. Њежним пољупцима обасипао ми је врат, рамена, недра; па одмах затим гладио би ми косу, играјући се њеним коврџама, па опет мојим прстима чак и ногом мојом би се играо, И никад, никад се није усудио какве неучтивости или пребацивања. Докле год сам била у његову присуству, бави се искључиво мноме, захваљивао ми је ради љубазности лепоте и скромности, којом сам допуштала, да се мноме шали и ја, имућнија од њега сиротана, понашајући се тако, замишљала сам, да тиме чиним део добра за њега. — —• Једном, не знам, како је то дознао, да је у мојим замкама и онај други — једном дакле, кад сам потпуно неочекивано дошла да га обвеселим, учини ми због онога другога мало непристојну примедбу: „Слушај, Клеопатро, ти ме вараш." Дадох му одмах на знање, како сам тиме увређена. „Шта се то усуђујеш дрски деране?!" Чинио се као да не чује. Ди љубиш једнога богаташа од доба, од кад овамо долазиш!" Устадох журно, расрђена. „А којим ми правом смеш пребацивати?" Он се не предаде већ рече: „Правом драгана, кога треба благодарећи твоме труду презрети.за љубав оног а другога!" Покушах, да га љуто казним. „А одричем ли и теби ма које право полагања на моју личност?" Очекивала сам, да ће ми пасти пред ноге и молити. Међутим он се насмеја одахнувши као да је предосећао, да ме у своме собичку види последњи пут, Па, као да порасте, нагло се усправи." „Моја права полагања на тебе, не можеш ми оспорити никад! На послетку, одричем те се! Али познајем и онога другога! Па, како сам у твојим очима дрско дериште, знај дакле, да ћу испричати и ономе, колики је глупак ако те хтедне узети -— тебе! моју милосницу, за жену. Чу ли!? 1, „Ала те је тај нагаравио!" зачу се кикот из кута. Смех смехом заражава и за то и остале

слушатељке кроз-а смех исказиваху своја мишљења. Говорница и мимо примедаба брзо заврши: „И заиста, бепте потпуно успео. Данас немам ни њега ни онога другога!" наставиће се

НА ПРАГУ СРЕЋЕ Криминални роман ОД Хермана Ремера Једног новембарског дана, када се сутон почео већ спуштати на прекрасну вплу професора Еленера, пројури туда трамвај, који је саобраћао сваких пет минута, и с трамваја скочи неки господин у фином оделу, а отмена држања, па журно приђе гвозденим вратима професореве виле, брзо их отвори и брже пређе малу баштицу, која раздвајаше вилу од гвоздене ограде. У тренутку кад је отворио врата на вили, за мало не обори другог неког човека који је баш хтео да изиђе из виле. — Извините, — престрави се господин, ухватик брзо за руку човека, који беше посрнуо. — А, ти си оче?... Да те нисам много ударио? — Та, сад шта је ту је — одговори други, пола срдито а пола весело. Квака ме је добро ударила у лакат. А то није никоме пријатно. Шта је то тако журно? — Хтео сам само да вас обиђем, пре него што одем Маријани. Знаш, обећао сам јој, да ћу доћи тачно у пет и по. — И да те не би твоја божица дочекала срдитим погледом, ти као олуј удараш на оца, — примети стари господин с доброћудним осмејком, трљајући при томе још једнако леви лакат, који га је добро бридио. Университетски професор Еленер беше омален човек, прави кепец према

НАЈВЕЋИ ИЗБОР ПРЕВЕЗА и КУМОВСКИХ СВЕЋА

Мма галантериска и помоОна тргобина КОСТЕ НИКОЛИЋА и ДРУГА