Недеља

Број 6

Страна . 95

високом, стаситом сину, судији и замеиику државног тужиоца при првостепеном суду. У опште између оца и сина беше врло велике спољне разлике. Очева изразита глава са сивим очима, које су чисто секле, усађена на широка рамена од којих једно беше уочљиво више од другог. Због тога је и био мали телом, али чим га човек погледа у лице, пуно израза и духа, брзо је заборавшао, да има пред собом човека врло малог и неугледног раста. Његов син Арман наследио је од оца јаку памет и сјајан говорнички дар, али споља није ни мало личио на њега. Природа му је далависок елегантан стас матере, њену дивну, бујну плаву косу и крупне очи мајчине, које су благошћу својом освајале срца. Својим лепим очима син је гледао у оца с пуно љубави али и збуњено. Отац га гледаше неко време својим црним очима како се ушепртљио, па онда прште у смех, ухвати сина под руку и поведе га на улицу. — Можеш уштедети труд —- рећиће стари господин. — Нема никога код куће. — Мајка. — Код куће је, али јејошпре пола часа легла; јер је добила јаку главобољу па јој треба мира. А ја, као што видиш, пошао сам на партију ската. Данас је четвртак. Знаш и сам, да четвртком проведем вече играјући ската до осам часова. — Знам, знам, — прекиде га Арман доста забринуто. — Али мајка? Ја сам понајпре ње ради и свратио. Још јуче се жалила, дајој је у глави тешко и да је малаксала. — Не брини се... то су њени обични наступи, које често има — одговори благо стари професор и доктор медецине. — Ти одвећ много и без нужде страхујеш за мајку. Све се бојиш неке неСПРЕМЕ 31 УДАВАЧЕ ИДЕВЕРЕ у највећем избору препоручује

среће. А видиш, Армане, ја њу знам и познајем већ добрих тридесет година, а ти знаш, како смо се нас двоје волели и слагали — дакле, кад би било и најмањег повода за какво страховање заиста је не бих оставио, — А хоће ли се до уторника потпуно придићи. — Још сутра биће здрава и чила као срна. -—- Дакле, моћиће? — Да ти игра у сватовима? Те још како! Постидеће све девојке! Отац и син застадоше тренутак-два на улици пред баштенским вратима. — Кад је тако, онда идем мирне душе, — насмеја се сад и млади Еленеро. — Молим те, немој да се љутиш, што сам те онако нехотице ударио. — Тужићу те државном тужилиштву. — Хоћеш ли мало са мном да пођеш... — О врло радо, али бих више волпо да сачекам трамвај. — Па да стигнеш пре обећаног часа? Твоја воља! И кажи Маријани да је свекар најљубазније поздравља. Отац и син усрдно се руковаше и господин се изгуби у мраку. Трамвај брзо наиђе, судија скочи на кола; његове мисли, пуне најнежније љубави, биле су много брже од трамваја. Вила његових родитељтз налазила се мало изван града, а он, да би био ближе суду, становао је у граду близу суда, а опет на другом крају града правећи с његовим станом и родитељском вилом слику троугла — налазила се вила, у којој је становао пензионисани мајор Тиле са женом, сином Јованом и ћеркама Маријаном и Аделом. Маријана је била Арманова вереница, а још за који дан па и жена; јер су их само још четири дана раздвајали од свадбе. Већ је Маријана горела од нестрпГА/1А8ТЕРИек# и П0Д10ДН# ТРГО&ИН# КОСТЕ НИКОЛИЋА И ДРУГА - БЕОГРАД