Недеља

Страна 98

Број 6

ваше треперење благога сјаја, тако да се могло казати, да су њих двоје достојни једно другога не само по спољашности него и по срцу, јер и млади правник беше човек ваљана карактера, сав предан дужностима ипозиву своме, — само можда мало одвише благ и добар за службу, која често пута захтева јако срце и гвоздену вољу. Маријана одједном обори срамежљиво дуге лепе трепавице. — Хајдемо у другу собу. Тамо је тата. Чека те да играте шаха. Свршићете ваљда до вечере једну партију. Будеш ли и ти у соби... онда до десет, — насмеја се млади судија. — Јер ја кад гледам моју божицу, сав се занесем и онда заборавим на даму у шаху, па се због тога отац расрди и док тргнеш оком изневери ме и оде.. — Ако; онда тата највише ужива рече Маријана па се и сама слатко насмеја. — Јер кад губи, није му право. Уђоше у собу. Мајор отпоздрави свог будућег зета пружив му руку, па пошто се руковаше рећиће му мало препадно: — Хе, јесте ли већ једаред добили и за нас мало слободна времена ви што слатко говорите а људе тужите. — Драги господине мајоре, зар ја тужим људе? Ја им само судим, — рече судија. — Ћутите. Знам ја све вас из суда као злу пару. Само сам се једаред парничио, па ми је пресело. Отегла се парница као гладна година.. четири месеца је трајало, докле је суд стигао да само одреди прво рочиште, па ме је позвао да дођем у девеч, а билојевећ четири после подне, кад је отпочело рочиште. — Та оно може покадшто и то да се деси — повлади му Арман. — Али шта ту може појединац да помогне. Мли-

нови наших судова мељу доста споро. Међутим, ја вам обећавам, да ће бити друкчије, чим постанем министар правде. А већ после два минута занели су се у шах —- бар што се тиче мајора. Маријана је овамо донела свој рад и седела је одмах преко пута од вереника, те није чудо, што су се његове очи овда - онда одвајале од шаховских фигура да се упију у лепу му божицу; нарочито још кад је слутња доброг судије наступила те је изгубио краљицу, Ар.мин је погледа лукаво, док је мајор викао што не пази, гата раДи, него краљицу оставља без довољно одбране. Али и ако је грдио, ипак му је из очију вирила радост, што је противника гако ослабио. — Јесте чули, овако рђаво нисте одавно играли — гунђао је мајор кроз чупаве бркове. — Чудновато.... кад смо се први пут познали, били сте некако јачи од мене, а сад готово увек ја односим победу. Мора да сам се жестоко извежбао. Армин се једва уздржао да се не насмеје, али госпођа мајоревица, и млађа ћерка Адела, девојче од својих шеснаест година, не хтедоше да се савладају, него се сложише у смех, уз који убрзо пристаде и сам мајор. — На 1 о има само један одговор учини мајор после неког времена. — А знате ли мој господине што судите људе, како гласи тај одговор? — Да чујем! — Шах.... шах... шах! узвикнустари господин па победоносно погледа у све присутне. — Изволите, покушајте, да ли можете да се искобељате. Не можете више нигде, ни на коју страну. — Да се кладимо (свршиће се)

Ш Е Ш И Р А

МУШКИХ И ДЕЧЈИХ У НАЈВЕЋЕМ ИјНАЈЛЕПШЕМ ИЗБОРУ ДОБИЛА ЈВ ГАЛАНТ ЕРИСКА ТРГОВИНА ; ^ ^ КОСТЕ НИКОЛИЋА И ДРУГ А ШШ\