Недеља

Број 6

Страна 97

мажући му да скине горњи капут. А сад оди овамо, да видиш наше дивоте и да се камениш од чуда. Све што је готово, изложила сам у салону.. али не за ког другог, до само за тебе. Маријана га' узе за руку, уведе га у салон, пусти електричну сијалицу и поносно му показа разне комаде и делове одела, брижљиво 'намештене на сто, софу и столице.

— Ове две хаљине су за шетњу. Види само како су лепе. Једна плава. а друга загасито црвена. Знам, да ћеш уживати, кад пођемо у шетњу. — Дивно, дивно, — хвалио је вереник. — А ово овде? — То је' хаљина за посете, а ова овде за забаве. ■— Хм... а где ти је венчана хаљина? — Није још готова. Има још до су-

тра да се ради. Али то не мења ствар, Ти је и онако не смеш видети, докле год не пођемо у цркву на венчање... Ах Боже. Лак уздах оте се из румених дево 7 јачких уста. — Шта је, што тако тешко уздишеш? — чудио се судија. — Како да не уздишем? Зар јеовакав озбиљан корак ситница за девојку? Знаш ли ти,- да мене по некад хвата и

страх, те сва уздрхТим? Као силни терет спусти ми се на душу брига, да ти се можда нећу увек допадати. — Којептта, лудице моја! Ова два дивна бића још дивније су једно1другом доликовала. Маријана му је једва допирала до рамена, а цела њена грациозна појава зрачила је око себе милину, миомир добра срца и љубазности, док се у крупним црним |очима, осењеним дугим чрепавицама, прели-

(Пофотографији Ердоглије у Краљеву Снвг оборио кућни кров у Краљеву